ŽANA JE ZBOG KRPELJA ZAVRŠILA U INVALIDSKIM KOLICIMA: Pokušala da se ubije, bilo je sramota da izađe iz kuće!

Žana Rajković bila je zdrava devojka, sa karijerom pred sobom - bila je golman u rukometu, trenirala za Užice. Njeni snovi, nade i maštanja srušili su se kao kula od karata 1996. godine, kada je sa svojim rukometnim timom otišla na Zlatibor. Imala je 21 godinu. Na treninzima ju je, kako je ispričala u svojoj ispovesti za Telegraf.rs, krpelj ujeo za nogu. Posle tri godine, više ništa u njenom životu neće biti isto.

Kao mlada sportska nada u usponu karijere ostala je prikovana za kolica. Kako je odgovorila ovom nemilosrdnom životnom izazovu i kako njen život izgleda sada, za Telegraf.rs govori ova hrabra žena.

Sve je počelo kada je, dok je bila na Zlatiboru, na pripremama, Žana primetila krpelja na nozi. Iako je sve tada delovalo sasvim bezazleno, ipak - nije bilo. Mesto gde se nalazio ujed bilo je crveno i otečeno.

- Rekli su mi da to nije ništa i da je u pitanju samo reakcija na ujed. Posle kraćeg vremena, počeli su da mi se javljaju problemi u vidu visoke temperature, otoka zglobova, bolova u mišićima i javila sam se doktoru. Rečeno mi je da je to reumatoidni artritis, međutim, meni se 1999. godine stanje pogoršalo, a hod postao otežan. Više nisam imala osećaj kada treba da pomerim nogu, javio se makazast hod i mnogi drugi problemi - priča Žana.

Kako objašnjava, kada je već bilo primetno da se njeno stanje pogoršava, na njen zahtev, poslata je na Vojnomedicinsku akademiju gde su je na infektivnom odeljenju prvo pitali da li ju je ujeo krpelj. Žana im je ispričala sve i odlučili su da urade test na boreliju, koja je bila pozitivna i test na koncentraciju otrova u krvi na ujed svih insekata koji je bio neverovatno povišen.

- U januaru 2000. godine ušla sam na VMA na nogama i zdrava, a vratila se krajem avgusta u invalidskim kolicima. Nije moglo ništa da se uradi. Dijagnoza je Paraplegija spastika (Paraplegia spastica). Od tada se moj život menja za 1.000 stepeni - priča naša sagovornica.

Pokušala sebi da oduzme život

U 24. godini po prvi put sela je u kolica iz kojih, kako je tada verovala, nije moglo dalje. Slomila se. Njeno psihičko stanje je bilo izuzetno loše. Čak je u nekoliko navrata pokušala sebi da oduzme život tabletama.

Ističe da je u ovoj borbi podrška porodice za nju predstavljala ključan stimulans da se bori i da invaliditetu stane na crtu. Prvi izlazak u javnost i odlazak u grad, Žani su teško pali, ali tu je bila njena sestra Sandra, njena najveća podrška. Ljubav između njih dve, čini se, nije na ovozemaljskom nivou.

- Sestra me je naterala da izađem sa njenom decom, oni onako mali jedan stao sa jedne strane kolica drugi sa druge, i idu sa mnom kroz grad, a ja spustila glavu, sramota me. Tada mi je sestra rekla "Podigni glavu, da ti je ja ne bih dizala". Bukvalno mi je tako rekla, tih reči se sećam i dan danas. Rekla mi je da ne treba mene da bude sramota nego druge koji mi nisu došli, jer su tu bile neke drugarice u jednom kafiću koje me nisu obišle, a spavale su kod mene. Ona strepi pri svakom mom poduhvatu, trči za mnom kada idem nizbrdo kolicima, spušta me niz stepenice sa četvrtog sparta zgrade koja nema lift - priča ponosna Žana o svojoj sestri.

Pročitala više od 33.000 knjiga

Ova hrabra Užičanka nije potonula, već je sa velikom rešenošću odlučila da se uhvati u koštac sa svojim problemom. Pročitala je od 2005. do 2019. godine 33.785 knjiga što joj je veoma pomoglo. Svoje iskustvo želela je da prnese na druge i da im pruži podršku u ovoj, nimalo lakoj borbi. Imala je želju da osnuje udruženje za pomoć osobama sa invaliditetom kako bi mogla da podigne svest i doprinese boljem kvalitetu života ove manjine.

- Pričajući sa ljudima koji dođu da me obiđu, pa kukaju nad svojim problemima, dobila sam motivaciju jer mi često kažu da im je razgovor sa mnom dosta pomogao, zahvaljuju mi se za savete, što sam ih utešila, saslušala i oraspoložila. Tada sam shvatila da ja mogu mnogo više da uradim. Sasvim slučajno sam postala motivacioni govornik kada me menadžerka jednog parka na Zlatiboru pitala da li bih želela da ispričam svoju priču i održim govor. Rekla sam joj da ja to nikad nisam radila, ali sam ipak pristala. Dok sam govorila, čak i deca, sedela su i slušala me - kaže Žana.

Kada joj se jave razgovara sa njima kao da, kako kaže, nema isti problem. Objašnjava im na koji način to treba da prevaziđu. Govori im da u životu i dalje mogu mnogo toga da postignu, da sutra i oni nekome mogu da pomognu. Žana ih bodri, priča im da je život lep iako su u kolicima, ali dodaje da ima i onih do kojih ne može da dopre i koji misle da je tu život stao.

Ona ruši sve granice, spušta se paraglajderom, osvaja zlata na mnogim takmičenjima, seče drva. Ona ne zna za strah, a reč "nemoguće" za nju je strana.

- Prošle godine sam otišla u Vrnjačku Banju na takmičenje u okviru Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije. Takmičenje je u bacanju koplja, kugle i diska. Prvo sam rekla da ću ih osramotiti, ali tamo sam osvojila iz sve tri kategorije prvo mesto. Posle toga, sasvim slučajno odem na streljaštvo, dobijem i tamo zlatnu medalju. Otkrila sam talente koje nisam ni znala da posedujem. Inače sam letela i paraglajderom, ne plašim se zaista ničega, ali zato moja sestra strepi. U maju sam od opštine Arilje dobila priznanje kao zaslužni građanin ovog grada u oblasti sporta što je zaista velika stvar. Presrećna sam zbog toga - kaže nestrašiva Žana.

Njen zadatak i cilj je da ukaže na sistemski problem i na to da se nešto mora menjati. Da se uslovi za život osobama sa invaliditetom na bilo koji način poboljšaju.

- Pokušavam u Arilju da nađem stan u prizemlju i ne uspevam. Veoma je teško jer me sestra spušta sa četvrtog sprata stepenicama - dodaje Žana ističući da niko ne može ni da zamisli kakve sve prepreke, probleme i izazove svakodnevno imaju osobe sa inavilidetom. Ali, ipak, ne prestaje da se bori.

(Espreso / Telegraf)