Boro Stjepanović: Kusturici treba psihijatar koji nije Karadžić!

Sa psom u naručuju i mnogo snažnih reči na umu, Boro se u razgovoru za ovaj bosanskohercegovački portal prisetio nekih dobrih, a i nekih loših vremena.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Boro Stjepanović je izuzetno zahvalan sagovornik. Za svaku situaciju ima pravu reč, kao što je za svaku ulogu znao da li je njegova ili nije. "Glumac kog smo videli i u filmovima u kojima nije igrao", najbolje ga je opisao jedan kritičar.

Klix.ba: U HNK Mostar radite "Bliskosti" Patrika Marbera, sjajna predstava u najavi. - Sve najbolje što sam u životu uradio ispalo je mimo očekivanja, a kad smo mislili da će biti sjajno, genijalno, nije ništa ispalo. Nikad se to ne zna. Nedavno sam kolegama pričao kako je čuveni američki reditelj Bob Vilson objašnjavao kako napravi muzičku partituru, pa koreografsku partituru, pa to sastavi i onda to nekad proradi, nekad ne. Tu se onda i ja malo oslobodim - ako jednom geniju predstava može nekad proraditi, a nekad ne, šta se ja tu upinjem da svaka mora biti genijalna. * Koja je ovo po redu predstava koju radite u Bosni i Hercegovini nakon rata i koliko se ova razlikuje od prethodnih? - Odmah posle rata sam radio u Kamernom teatru "Zločin i kaznu", pa sam igrao u predstavi "Karlina Nojber". Dva puta sam gostovao u Mostaru i igrao dok je na krovu Narodnog pozorišta bila rupa od granate. Pred sami rat sam režirao u Mostaru predstavu "Dom Bernarde Albe" u Narodnom pozorištu, možda je to bila i poslednja njihova predratna predstava. Znam da je tada bio žestok napad na Dubrovnik, da je Ante Vican govorio da bi trebalo iskazati neki protest protiv toga. To je bilo na premijeri, pred dizanje zavese. Pozorišni bife je bio pun rezervista iz Užica. Onda je bila zatvorena pruga u Čapljini, na dole, u Doboju prema gore. Eto, to je bila Bosna u to vreme, od Čapljine do Doboja, nije se moglo dalje. * Kako neko ko ima toliko iskustvo u radu s glumcima i njihovoj edukaciji gleda na vreme kad ste Vi počinjali i ovo danas? Kad pokušamo da prepoznamo u ovim današnjim glumcima ono nešto što nosi Vaša generacija nismo sigurni da nam uspeva.

- Kad me pitate o iskustvu, prvo da vam kažem da ima jedan, danas bi se reklo tvit, ali to je rekao jedan satiričar: “Sve najbolje stvari u životu napravljene su uprkos iskustvu”. Tako da od mene i sličnih iskusnih ne treba više mnogo očekivati, već treba očekivati od onih koji hoće dalje, koji hoće nešto novo, koji imaju energije, a to naše iskustvo često može biti kontraproduktivno. A to da vi danas u glumcima ne vidite ono što možete videti u starim, to je nažalost logično za očekivati. Gluma se unižava iz dana u dan, nema ni tako ozbiljnih predstava, ni ozbiljnih ansambala. Mnogo brže se radi. Glumci su masovno dobijali otkaze ili nisu zapošljavani u poslednjih 20 ili 30 godina, ne rade kontinuirano, nema ekipa koje brinu o njima kao što su nekad brinule. Nakon nekoliko predstava u Ateljeu 212, umetnički direktor Borislav Mihajlović Mihiz, jedan od tada najznačajnijih književnih i pozorišnih kritičara, sedeo je pored mene i rekao mi: 'Kolega, ja sam gledao nekoliko ovih vaših uloga, kada ćete vi doći do mene da mi kažete šta hoćete da igrate?' On je želeo da posluša šta bih ja hteo, on bi nešto da mi predloži šta bih ja mogao. Jedna koleginica mi je pričala kako je pedesetih godina otišla do jednog umetničkog direktora koji je bio njen profesor i rekla: 'Profesore, ja bih htela da igram to i to'. On ju je presekao i rekao: 'Ne može'. Ona se zbunila, ukočila, a on kaže: 'Za dve godine'. Znači, on je mislio o njoj i on veruje da će ona to igrati za dve godine, ne sada. Danas toga nema, danas je hiperprodukcija, svi tobože nešto rade i svi su nešto popularni, poznati, a za godinu dana više niko nije poznat. Mnogo toga se snima i što se kaže u našem žargonu – poliva. Snimaj i snimaj, da se popuni program, da se napravi okvir za reklame, nikakve tu ozbiljnosti i produbljenosti nema. Nije se ni ranije nešto mnogo sporije snimalo. Svi se čude kad ja kažem da je 'Ko to tamo peva' snimljen za 26 dana, a danas svi kažu kako se ne može snimiti film za mesec dana. Može, samo drugačije se radilo, drugačiji si odnos imao prema zadatku. Danas samo da ovo izmlatimo pa trči nešto drugo da se radi. * Kažete više volite Jugoslaviju, nego ove države danas. Niko nije zadovoljan, svi se žale. Da li je moguće da je sve to do nas? Da li postoji mogućnost promene te kolektivne svesti, jer ljudi stvaraju sistem, a ne sistem ljude? - Često sam o tome pričao, znate kako elementarna pristojnost nalaže "u kući obešenog, ne priča se o konopcu". Mislim da su nekadašnja Bosna i ona Jugoslavija obešene, zaklane, ubijene, nepristojno je pričati o tome i što se mene tiče nepotrebno. Toliko sam pričao, ništa pomoglo nije, stvari su svakim danom sve gore. Postoji taj jedan psihološki momenat, dotuklo nas je to što se desilo, ubilo nas je prosto. Moja supruga i ja više ne verujemo ljudima. Mi smo izbegli iz Sarajeva i došli u Beograd, tamo su bili njeni. Da su njeni bili u Zagrebu, mi bismo išli u Zagreb ili da su bili u Prištini, išli bismo u Prištinu. To neme nikakve veze ni sa Srbima, ni sa Hrvatima. To ljudi brkaju, ide se svojima, ali svojoj porodici, a ne nekoj umišljenoj zajednici. Onda smo jedno drugom priznali da smo izgubili poverenje u ljude i da smo, srećući tu gomilu ljudi na beogradskim ulicama, samo razmišljali da li bi me ovaj gađao granatom, da li bi me ovaj zaklao. Na čoveku se ne vidi koliko je zao. Mislio sam da ću, kad izađem iz stana u Sarajevu, nakon što su mi 40 dana padale granate na glavu, napolju zateći sve same đavole, a zatekao sam normalne, obične, civilizovane, šarmantne ljude. Onda smo mi pobegli, a druge su granatirali 440, 4.040 dana, bez ikakve griže savesti. Da li ste vi taj koji bi me sutra gađao granatom? Da li ste vi taj koji bi me sutra klao? Ja to ne znam po vama, a i kad bi se to desilo to bi bilo čudno. Zašto da me normalan, civilizovan, pametan, obrazovan, duhovit, šarmantan čovek kolje?! Zašto me gađa granatom? Ljudi su tada izgubili veru u svoje najbliže, u svoje prijatelje, a to gubljenje vere danas se podgreva i ljudi ne mogu da se vrate u ono stanje kada su nam sve perspektive bile otvorene, kad smo verovali da će nam svaki dan biti sve bolji, kad su nas širom sveta dočekivali kao svetske zvezde. Jugosloveni, šta smo mi bili prema Poljacima, Česima, Rusima, kad dođemo u Venecuelu, u Iran... U Iranu sam igrao, mi smo bili prve zvezde tog festivala, samim tim što dolazimo iz Titove Jugoslavije. To se ne da zaboraviti. Bez obzira na to što kažu da je komunizam bio stega i da se nešto nije smelo, živeo je osećaj slobode. To sam ja govorio u Beogradu, ako ti misliš da je u pitanju srpstvo, idi na Pale i budi protiv Karadžića pa ćeš videti šta će ti se desiti preko noći. Uopšte se ne radi ni o srpstvu u Banjaluci, ni o hrvatstvu u Mostaru, ni o bošnjaštvu u Sarajevu. Radi se isključivo o interesu jedne kaste koja se dograbila mogućnosti da se obogati. Možeš biti na n-tu te nacije i te vere, ako si protiv njih, izgubićeš glavu preko noći. * Imali ste težak ratni put, već ste deo i spomenuli: Sarajevo, izlazak iz Sarajeva, problemi sa sinom... Znajući kako su te ratne epizode teške, koliko je to traumatično, da li se bar ta trauma može kapitalizovati kroz umetnost? Da li može doneti išta pozitivno, osim tim ljudima za koje ste rekli da danas vladaju? - Pred rat sam govorio studentima, tešeći ih. Pa dobro, hajde, biće rat, sad već vidimo, počelo je ono i na Baščaršiji, ubijen je onaj svat, što su posle iskoristili govoreći da je to bio povod, a da prethodnu godinu nije bilo naoružavano celo Sarajevo i cela Bosna. Onda sam im ja rekao, makar ćete biti jedini glumci na svetu koji će imati u iskustvu takvu jednu stvar. Kasnije, kad sam i sam to iskusio, shvatio sam da mi to iskustvo apsolutno nije potrebno i da sa njim ništa ne mogu. Sve se to da i zamisliti. Tolike stvari mi zamislimo. Nikad nisam ubio čoveka, ali na sceni to igram vrlo uverljivo. Nikad nisam ovo ili ono, a na sceni to radim vrlo uverljivo. Znači, ne moram ja neposredno da doživim rat da bih mogao da sudim o tome, dovoljno sam pametan. Znam da su jedan i jedan dva, a ko ne zna da je rat poguba ljudske naravi, što kaže Držić. Narav je u hrvatskom priroda, karakter. U ratu prvo strada priroda, strada ljudski karakter. Ljudski karakteri su stradali i to je nepopravljivo, jer to nije borba protiv fašizma, to je bratoubilački rat, to je brat brata ubijao, komšija komšiju, rođak rođaka, jer mi smo svi tada bili rođaci. Ja sam tada imao rođaka i ovih i onih, i petih i desetih, to su sve moji. Rat ubije ljude u pojam. Lažu, jer nam poturaju kukavičje jaje. Nije to agresija, nije to bio građanski rat. Da su se građani pitali, rata nikad ne bi bilo. Pitale su se nacije i konfesije, to je bio međunacionalni i međukonfesionalni rat. Oni su odgovorni, nacije i veroispovesti, a ne građani, jer ja sam građanin. Ja nikad na drugog građanina ne bih udario, ali vera na veru, nacija na naciju hoće. U poslednje vreme, sve što je izbijalo, izbijalo je na toj osnovi. Zašto mislite da nam stalno poturaju da je bio građanski rat?! Da bi optužili građane, a da bi sa sebe skinuli odgovornost, sa nacije i sa vere. To je bio međunacionalni i verski rat, jer su građani u Sarajevu do kraja protestovali. Hiljade i hiljade, desetine hiljada, sto hiljada Sarajlija išlo je tog dana iz Dobrinje, držeći se za ruke, dok nisu naišli na fašiste, na nacionaliste, na verske fundamentaliste koji su pucali u njih, da bi ih kao građane koji neće da ratuju razbili. Sad kad čovek gleda npr. Yutelov koncert za mir, vidi toliko pozitivne energije i toliko želje da bude drugačije nego što je bilo. Izgleda nadrealno i ono što se tada desilo i ono što je bilo kasnije, kad čovek pogleda šta je bilo s tom dvoranom i s tim ljudima?!

Posle jednog časa sam išao kući na Grbavicu, tamo na Marin-Dvoru je bio građanski protest. Nameravao sam da se tome priključim i stao sam uz one ljude koji su ispred Skupštine mitingovali, protestovali protiv rata. Još rat na pravi način nije bio počeo i odjednom, desno od mene, na destak metara, poskočiše momak i devojka. Perifernim vidom sam video da zapraši nešto oko nogu. Pucaju iz Holiday Inn-a, a tamo je sedište SDS-a. Pucaju na građanski protest, jer im ne odgovora građanski protest, ne odgovaraju im građani, a onda će taj rat koji su započeli nazvati građanskim. * Rođeni ste u Varešu, školovali se i prefesionalno stasali u Beogradu pa se onda vratili u Sarajevo. Tamo ste bili baš u ove zlatne osamdesete. Kako sada gledate na taj period, na Akademiju scenskih umjetnosti, Sarajevo, život tada? - Sjajan početak osamdesetih, pa Olimpijada '84, pa sjajna muzička scena, sportska scena, Željezničar, Sarajevo, Velež, tuzlanska Sloboda, Borac iz Banje Luke, čak Iskra iz Bugojna, to su čuda bila i kome to nije odgovaralo?! Tom emancipacijom Bosne i Hercegovine, tog duha bosanskog zajedništva, Beograd i Zagreb su gubili mnogo. Posle kad sam izbegao u Beograd, družio sam se sa jednim svojim profesorom koji je doktor istorije umetnosti koji je predavao na fakultetu u Beogradu i on kaže: "Ti to ne pamtiš, ja sam iz Slavonije i sećam se tih priča pred onaj rat, priča je bila isključivo čija će biti Bosna. Ta priča se sada ponavlja i sve dok oni ne podele Bosnu, neće se smiriti". Kako tada, tako i sada pred ovaj rat, Tuđman i Milošević su crtali karte na salveti. O tome se radi. Što im smeta jedan entitet koji se formira? Smeta im jer gube svoju interesnu zonu, kao da podele ono što se, ako tako nastavi, neće moći podeliti. * Na ASU, dok ste bili profesor, a bili ste i dekan, asistent Vam je bio Emir Kusturica, beskrajno talentovan i beskrajno kontroverzan. Verovatno niko ne može bolje napraviti analizu njegovog lika i dela od Vas koji ga znate tada, a vidite i danas njegov društveni angažman? - Mislim da ja ne mogu napraviti tu dijagnozu, može samo psihijatar ako je pošten. Pod uslovom da taj psihijatar ne bude Karadžić. To je za psihijatra, dalje nemam ništa da dodam. Strašno, nekidan ga gledam, slušam kako petlja o veri i o Bogu, o slavljenju Božića. To su besmislice, to su baljezgarije, to su budalaštine. Kako je Bog najveća ideja koju je čovek smislio i zato on mora verovati u tu ideju. Pa zašto onda veruješ u pravoslavlje? To je samo jedan rep u dlaci, dlaka za dlaku, što kaže narod. Šta znači krstiti se ovako ili onako, slaviti Svetog Savu ili ne znam koga. To je prepisano, kao što je Stari zavet ili Knjiga postanja prepisana od Sumera, Babilonaca... Zašto bih ja sada verovao u to?! Isto kao da ja sada verujem da na nebu postoji neki Hamlet koji je Bog osvete. To je literatura, to je mašta, to je budalaština. Ja ne kažem da to nije velika istina i velika ideja, jeste, da postoji nešto iznad nas, u nama svima, što nas je stvorilo, ali to nipošto nije ovaj Bog. Taj čovek sa sedom bradom koji sedi na oblaku i ispija kafu, kako gledamo u reklami, a pored njega Sveti Petar s ključevima o pojasu, dajte molim vas. Sad on pokušava da opravda sebe pored Badnjaka i nekog založenog kamina, da opravda svoje bogatstvo koje je stekao pričajući o socijalnoj pravdi i jednakosti. * Sarađivali ste, edukovali, stvarali stotine mladih, novih glumaca, od kojih su mnogi sada etablirani. Koga biste istaknuli kao ponos škole koju ste propagirali? - To vi tako kažete, a drugi će vam reći potpuno suprotno. Kad smo hteli da proslavimo 25 godina nastanka "Audicije" hteli smo da napravimo intimnu, svoju zabavu, pa napravimo i dve predstave čiji će prihod ići u korist Doma “Ljubica Ivezić”. Nisu nam dozvoli da to igramo u okviru Akademije, s obrazloženjem da sam ja uništio generacije glumaca na ASU time što sam napravio "Audiciju". Vi kažete ovako, a oni kojima bi trebalo verovati, koji su univerzitetski profesori, nastavnici, istaknuti umetnici, Haris Pašović i kompanija, oni kažu da sam ja mnoge upropastio. Tako da sve zavisi iz kojeg se ugla gleda. * I današnje predstave, one nekad komuniciraju s istom publikom, ali kao da to rade na drugačiji način. Da li mislite da danas ima više politički angažovanih projekata nego što je bilo pre? - Svaki projekat je na neki način politički angažovan, ali danas postoji jedna zamka, odnosno prevara, kako prevesti žedne preko vode. Gluma, predstava i film mogu se posmatrati sa dva stanovišta, jedno je zanatsko, estetsko, to je umetnost koja ima svoja posebna sredstva izražavanja, svoj poseban jezik, svoje vrednosti koje su manje ili više poznate. U glumi možda ne postoje, ali u muzici ili slikarstvu postoje enciklopedije, možete čitati šta je ko stvarao od prije nekoliko hiljada godina. U glumi ne i oni koji predaju istoriju drame i pozorišta ne znaju više od dva glumca od pre dvadeset godina. Istorija glume kod nas praktično ne postoji. Drugi aspekt je moral, jer mi pričamo neke priče koje u osnovi imaju neki moralni problem. Najbolji sukobi su vezani za moral, razlikovanja da li je ovo dobro ili ono, treba li ovo da radimo ili ne, treba li svetiti oca tako što ću ubiti kralja za kojeg se priča da mi je ubio oca ili ne treba – Hamlet. Baviti se ovom stranom, gledati moral, znači dovoditi u pitanje establišment, politiku, a baviti se s ove estetske, zanatske strane, znači baviti se samim sobom. I mangupi su se dobro dosetili da sad izmišljaju postupke estetizacije, bave se samim sobom, glumom kao glumom, pozorištem kao pozorištem, nas ovaj svet ne zanima. To je politka spremna da plati koliko god tražite, samo se bavite sobom, samo se bavite svojim sredstvima iskazivanja, ne govorite o moralnim problemima, ne stajte pred nas kao ogledalo da se mi ne bismo videli u njemu. I oni koji se danas bave takvom vrstom pozorišta i glume, koja je pre svega estetizacija, ne razume ništa šta se događa, ali se nešto ozbiljno događa, oni imaju novca koliko hoćete. Oni drže festivale, oni putuju, a ovi koji pokušavaju da skrenu pažnju na neke moralne probleme, oni su sami sa sobom u problemu, naročito pred politikom. Ovi prvi državi dobro dođu, imamo pozorište koje se ne bavi svakodnevnim životom već se bavi samo sobom, a publika je glupa jer kod nas niko nikad nije išao u pozorište, što nije tačno. Ja sam najviše vremena proveo u pozorištu koje je imalo publike toliko da se nikada nije mogla igla baciti – Atelje 212. Da li mu je nešto falilo? Ne! Izuzetno je kvalitetno bilo, nikada nije imalo problema s publikom, danas i ono ima, jer rade neke koncepte iz malog mozga, tako se reditelju hoće, tako on vidi stvari, a o svetu govorimo sve najgore. Ubij se ako misliš najgore o svetu, a pritom se od istog sveta grebeš za milione i milione. Na kraju je sve politika, ono je izbegavanje politike i zarađivanje para, a ovo je sirotinjsko preživljavanje i neprestano sukobljavanje s politikom. * Da li se taj sukob s politikom ocrtava u tome što ste danas više vezani za Cetinje, nego za Sarajevo ili Beograd? - Ja sam za Cetinje vezan toliko da tamo živim koliko stignem, a ove godine će zajedno s ovim boravkom u Mostaru biti i četiri pet meseci da sam van Cetinja. Tamo živim i ponešto odigram, neku ulogicu. Uglavnom radim u Beogradu, Sarajevu, sada u Mostaru, letos u Puli, zvali su me u Zagreb... A i situacija je otpilike ista, ovde su sukobi, ali su i tamo. Crna Gora je raspolućena, ali raspolućena je i Amerika pa šta joj fali? Raspolućene su i druge zemlje, Francuska, Engleska, još se ne zna ko je u većem broju, ovi koji su za Breguzit ili ovi koji nisu, to je u nekoliko glasova, ali postoji sistem koji je iznad tih podela. Kod nas se na podelama sve iscrpljuje.

BONUS VIDEO: ESPRESO INTERVJU: Goran Vesić

(Espreso.co.rs / Klix.ba)