DA LI ZNATE ŠTA TAČNO ZNAČI UMRETI OD STAROSTI: Kako je stručnjaci deklarišu?

U izvodu iz matične knjige umrlih kraljice Elizabete Druge, koji je nedavno objavljem, stoji da je uzrok smrti „starost“. U svakodnevno govoru ovako nešto zvuči prihvatljivo, ali medicinski govoreći, šta u 21. veku tačno znači umreti od starosti.

Šta tačno znači „umreti od starosti“

Ovako medicinski nepotkrepljen uzrok smrti, kao što stoji u izvodu iz matične knjige umrlih kraljice Elizabete, ne samo što nameće upitanost o tome kako je neko umro, već može biti težak udarac i za porodicu i ostale bliske ljude koje su ostale bez voljene osobe.

Ljudi umiru na mnogo načina

Prema podacima, u Engleskoj i Velsu, vodeći uzroci smrti su demencija i Alchajmerova bolest, bolest srca, cerebrovaskularne bolesti (pre svega moždani udar), rak i kovid u poslednje dve godine. U druge značajne uzroke smrti ubrajaju se i hronične bolesti donjih respiratornih organa, influenca i upala pluća.

U stvari, „starost“ kao uzrok smrti – pored nejasnog opisa „slabosti“ – uglavnom se kategoriše kao „simptomi, znaci i loše definisana stanja“.

I ova kategorija se nalazi među 10 najčešćih uzroka smrti, međutim, trenutno daleko ispod kovida, mada kada se pogleda petogodišnji prosek, manje od gripa i upale pluća.

Zanimljiva istorija starosti kao uzroka smrti

Starost, kao uzrok smrti, ima dugu istoriju. Naime, to je bio vodeći uzrok smrti u 19. veku, pored još jedne nejasne kategorije „pronađen mrtav“.

Sredinom 19. veka, knjige umrlih su iz crkve prešle na sekularnu službenu evidenciju, u Ujedinjenom Kraljevstvu je to regulisano zakonom 1836. godine.

Tada je na osnovu, u to vreme vrlo uticajne publikacije, koju je napisao francuski statističar i demograf Žak Bertijon, zakonski uvedena klasifikacija uzroka smrti.

Kanadski filozof Ijan Haking napisao je da je umiranje od bilo čega osim onoga što je bilo na zvaničnoj listi „nezakonito, kao na primer, umiranje od starosti“. Mada je to zvučalo malo preterano, do kraja 19. veka nigde nije bilo protivzakonito umirati od starosti.

Ipak, navođenje preciznog uzroka smrti bilo je važno jer je to dragoceno sredstvo za praćenje trendova mortaliteta na različitim nivoima populacije.

Tako je na kraju „starost“ postala poslednja reč za opisivanje nepoznatog uzroka smrti. Ili se koristilo samo u slučajevima kada je osoba možda umrla od brojnih komplikacija, ali i u slučajevima gde nije bilo praktično ili etički moguće uraditi autopsiju kako bi se utvrdio tačan uzrok smrti.

Neprihvatljiv uzrok

Drugi razlog zašto se „starost“ retko koristila kao uzrok smrti u 20. i 21. veku je i taj što ga nije prihvatala porodica preminulog.

Istraživanja pokazuju da porodice žele informacije o tome kako je njihova voljena osoba umrla, ne samo zato što to može biti korisno za rešavanje njihovih zdravstvenih problema, već i zato što omogućava da prihvate smrt voljene osobe.

Nepoznati uzrok smrti može pogoršati tugu i traumu, posebno ako je smrt bila iznenadna ili neočekivana.

Utvrđivanje načina na koji su umrli deo je načina na koji članovi porodice koji su ostali upravljaju svojom tugom i oplakuju svoje pokojnike.

„Laka smrt“

Možda će se nekome učiniti da je traženje dodatnih informacija o tome od čega je kraljica umrla u 96. godini suvišna i morbidna tema.

Možda možemo prihvatiti i činjenicu da kraljevska porodica zaslužuje pravo na privatnost da ne iznosi intimne detalje kraljičine smrti.

Međutim, konkretan uzrok smrti nekoga ko je živeo privilegovanim životom i ko je umro u dubokoj starosti, na primer, može nam mnogo reći o tome kako da vodimo zdrav život i planiramo takozvanu „laku" smrt.

(Espreso / RTS)