DA LI SRPKINJE MOGU DA SE PRIČESTE U VREME MENSTRUALNOG CIKLUSA?Protojerej rešio ovo večito pitanje!

Konačno razrešeno pitanje koje zbunjuje mnoge žene!

Ova tema je zaista važna, jer dobija se utisak kao da je ona ostala "nedorađena", kao da je nju Crkva zapustila ili preskočila, pa se sada mi pomalo smućujuemo i lutamo, sa raznim "praksama" i sentimentalnim pobudama da žena i u ovim danima u nekom "tabu" odnosu i dalje ostaje ponižena i odbačena. Mislim da je pitanje žene u Crkvi, a i u društvu, izloženo tako da se ono prihvata samo na štetu njoj, na štetu toj njenoj uzvišenoj službi Bogu u ovom životu, a posebno da je kroz nju došlo spasenje Čoveka i tvari. Danas je žena izložena van svoje blagorodne i unikalne ženstvenosti, da se suštinskog svog postojanja ona danas stidi i smatra nepravedno potisnutom, zapostavljenom, inferiornom prema muškom svetu. A to je velika greška, a posebno sve veće političko manipulisanje sa njom koje je sve izraženije u većini društvenih sistema razvijenijeg sveta.

Današnja žena bi trebala da štiti svoj veliki dar svoje ženstvenosti i materinstva, koji je neponovljiv u svojoj vezi sa Tvorcem, da je postala još i Bogomajka. Po predanju Crkve a i logici naše vere u vaskrsenje Bogočoveka Hrista, ona je Vaznesena na Nebo lično njenim Sinom, čije je telo (gene) On vaskrsao i proslavio. Muškarac može samo da mašta o tome. Pa se čudimo a zašto je danas ženi potrebno dokazivanje, gurkanje u sveštenu simboliku u Crkvi, čak i na to vraćanje "đakonisa", koje može lako da smuti i sablazni sa stepenom sveštenstva u đakonskom činu. Mislim da se rasprava o ovom vodi u otsustvu realnog bogoslovlja i slagledavanja opšte Božijeg promisla o našem spasenju. U Domostroju spasenja žena je kroz Ovaploćenje "vizuelno" mnogo bliža Bogu, najmanje onoliko koliko je dete bliže majci u odnosu na svog oca, i kada to uporedimo sa "muškim sveštenstvom" onda su muška i ženska priroda ravne u svojoj službi Domostroju našeg spasenja.

Opet ne smemo da se složimo sa iznesenim ličnim stavom u odnosu na Crkvu, da mesečni ciklus "čišćenja" nije prepreka za Priopštenje ili Pričešće. Sama misao "čišćenje" govori da je to neko neprirodno stanje žene. Ne radi se ovde o volji, ili nekoj nepravdi prema ženi. Volja ovde ne igra ulogu, kao što ona ne igra ulogu i u vreme noćnog "istakanja" muškarca, koje je Crkva uzakonila kao prepreku za pričešće. Sve jedno što nisi kriv na neki način zbog tvoje grešne prirode snosiš posledice. Navešću još jedan rigorozniji stav Crkve, u logici našeg razuma čak vrlo nepravednim, da ako je dečak napastvovan "sve do kraja" (u otsustvu jezika i dopustljive terminologije), to je njemu smetnja na sveštenstvo. Čak drugobračnost do krštenja je isto smetnja na sveštenstvo (reklo bi se nepojmnjivo).

Sveštenomučenik i važan hrišćanski pisac Dionisije Aleksandrijski govori da je mesečni cilus žene prepreka za sveto pričešće. I to nije njegov lični stav koji je poveden nekim vremenom, nego je i stav Crkve, jer ona unosi njegova Pravila (#2 )kao opšteprihvaćena, i ona ulaze u Zbornik kanona Pravoslavne Crkve. Da to nije "mišljenje jednog vremena" ("argumenat" kao poslastica modernog bogoslovlja) nego dinamično postojanje u odnosu na život Crkve mi otkrivamo i u Alfavitnoj sintagmi Mateja Vlastara (A, gl. 14), koji se upravo oslanja na sv. Dionisija. To isto možemo da kažemo i kroz sv. Timoteja Aleksandrijskog, koji u svom šestom pravilu zabranjuje prilazak sv. čaši ženama pre svog očišćenja. Za zvanično mišljenje Crkve ovo je dovoljno.

Ne mogu da se setim gde ali tačno znam da postoji pravilo da, ako u slučaju istakanja krvi zbog posekotine muškarca on ne može da sveštenodejstvuje niti da se pričesti.

Pre svega, zar mi ne prinosimo "beskrvnu žrtvu" koja se eksplicitno pominje u Evharistiji analogno na onu domesijansku paljenicu, koja je bila krvna. I tu ne sme da bude nikakve zabune, čak ni one akcidentalne, da se tako otstrane sve sablazni kojih i tako ima mnogo u odnosu na Telo i Кrv u čaši Gospodnjoj. Takođe, postoji pravilo da ako se nekim slučajem zaista pretvori sveto predloženje helba i vina u pravo telo i krv, da se to primi kao veliko iskušenje i da se odmah prekine sa liturgisanjem, i da se to odmah spali.

Greška je da se menja uzrok, kao i taj savet da je "očišćenje" uticaj muhamedanstva kada znamo da je ono kompilacija judaizma, hrišćanstva i nekih elemenata zoroastre, dakle neorginlana religija tek iz šestog veka. Naravno da je to čak kanonski uticaj Starog Zaveta, kojeg na mnoigm mestima Crkva nije odmenila, nego svoju sveštenu siboliku teološki izričito zasniva na njemu, recimo kao Veliki post i lutanje Izrailja u pustinji, ili kao samo Sretenje Gospodnje, koje i liturgički proslavljamo, kao i u molitvi u "četrdeseti dan" po rođenju.

Ovo nije zasebno pitanje od samog pitanja, danas tako gromoglasnog i mnogo polemisanog dostojnog ili nedostojnog pričešća, sa svom tom problematikom koje ono nosi, i o koju se lome libaralistički kao i previše uski prilazi tzv. konzervativaca, u potpunom otustvu odnosa na dinamiku Crkve kao živog dešavanja, ali u određenom liturgičkom zakonu nama poznatom kao Tipiku.

"Stav" Ruske Pravoslavne Crkve je ustvari očuvanje vekovnog liturgičkog isksutva i kanona, zajednički ili saborno prihvaćenih, da žena za vreme mesečnog ciklusa ne može da primi sv. telo i krv Gospodnju, osim ako nije u smrtnoj opasnosti. Njoj se razrešava prisustvo na bogosluženjima, celivanje krsta, mirosanje i uzimanje antidorosa.

Dakle, nije u pitanju njena lična higijena, i ovo tehničko moderno rešenje tog problema, ili savremeno (kao da je moderno uvek bolje rešenje u odnosu na staro?).

Sveštenici koji dozvoljavaju pričešće za vreme istakanja krvi kod žene, to ne čine u ime Crkve na putokazima kako nas ona uči, nego to čine po svojoj ličnoj odgovornosti, povedeni snishodljivosšću i sentimentalnim odnosom prema ženi i tom velikom krstu koji svaki mesec nosi.

Protojerej Ljubo Milošević

(Espreso)