OVO JE PRAVO POREKLO MIRE MARKOVIĆ! Život joj je bio obeležen TEŠKIM TRAGEDIJAMA

Mirjana Mira Marković je jugoslovenska i srpska doktorka sociologije, nekadašnja političarka, te supruga bivšeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) Slobodana Miloševića. Osnivačica je i prva predsednica političke partije Jugoslovenska levica (JUL).

Rođena je 10. jula 1942. godine u Požarevcu, a preminula 14. aprila 2019. godine u Moskvi. Sa pokojnim Miloševićem ima dvoje dece, sina Marka i ćerku Mariju. Još kao gimnazijalka pridružila se Savezu komunista, a 1994. godine osnovala JUL koji je narednih šest godina bio glavni koalicioni partner Miloševićevoj Socijalističkoj partiji Srbije (SPS), piše biografija.org

Mira Marković je 2003. godine napustila Srbiju i zatražila politički azil u Rusiji. Za njom je 2005. godine raspisana poternica zbog malverzacija oko dodeljivanja stanova u Beogradu. Rusija je odbila da je izruči Srbiji, jer ima status političke izbeglice. Apelacioni sud u Beogradu je 28. marta 2019. godine ukinuo presudu kojom je osuđena na godinu dana zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja pri dodeli državnih stanova, te naložio da se suđenje ponovi.

Markovićeva je autorka nekoliko knjiga, a među poslednjima koje je objavila bili su memoari „Bilo je to ovako“ u kojoj opisuje svoj život od rođenja do izručenja Slobodana Miloševića sudu u Hagu.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Mira Marković je rođena 1942. godine u selu Brežane nedaleko od Požarevca. Njen otac Moma Marković je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe (NOB) koji je do polovine 1942. godine bio delegat i instruktor PK KPJ. Rukovodio je i organizovao Narodnooslobodilački pokret u požarevačkom okrugu. Majka Vera Miletić je bila studentkinja francuskog jezika i književnosti, koja se 1941. godine pridružila partizanima. Upoznali su se u Požarevcu te u julu 1942. godine dobili ćerku Miru.

Vera je devojčicu dala na staranje svojim roditeljima u Požarevcu. 5. oktobra 1953. godine uhapsili su je agenti Gestapoa. S obzirom da je bila visokopozicionirana u organizaciji KPJ danima su je mučili kako bi dobili dragocene informacije.

Postoje saznanja da je Vera sve otkrila, pa su usledila hapšenja komunista širom Srbije. Streljana je 7. septembra 1944. godine u nacističkom logoru Banjica u Beogradu. Prema nekim izvorima Marković dugo nije hteo da prizna da je dete koje je Vera rodila njegovo. Štaviše, jednom prilikom ju je navodno bacio u potok rekavši „Ne treba mi pašče od kuje“.

Kada je njen otac umro, Mira nije htela da dođe na sahranu. Predomislila se u poslednji momenat. U pratnji 6 telohranitelja došla je na sahranu, obišla oko grobnog mesta i otišla.

Ipak, baka i deda su uspeli da je sakriju i sačuvaju tokom rata. Mira je odrastala kod majčinih roditelja. U znak sećanja na nju često je nosila cvet u kosi.

U Požarevcu je završila osnovnu školu i gimnaziju gde je upoznala godinu dana starijeg Slobodana Miloševića. U srednjoj školi počela je da piše za omladinski školski list „Naša stvarnost“ koji je kasnije promenio naziv u „Razvitak“. U maju 1960. godine izabrana je za predsednicu Školskog komiteta omladine Gimnazije. Jedan od članova tog Komiteta je bio i Milošević.

Po završetku srednje škole upisala je studij sociologije na Univerzitetu u Beogradu.

Radno iskustvo

Po sticanju diplome profesora sociologije zaposlila se kao predavač na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Nakon toga je magistrirala, a potom i doktorirala sociologiju. Bila je redovni profesor i na Američko-francuskom fakultetu za menadžment, te Fakultetu za međunarodni menadžment u Beogradu. Markovićeva je objavila brojne radove iz oblasti teorijske sociologe. Napisala je i objavila dva udžbenika, a njeni radovi su prevođeni na kineski, ruski i engleski jezik. Bila je redovni član Ruske akademije društvenih nauka, te gostujući predavač na Moskovskom državnom Univerzitetu Lomonosov i počasni profesor istog Univerziteta.

Njene knjige „Noć i dan“ i „Odgovor“ objavljene su na engleskom, ruskom, bugarskom, nemačkom, slovačkom, rumunskom, mađarskom, češkom, makedonskom, slovenačkom, turskom, albanskom, rusinskom, grčkom, kineskom, japanskom i tamilskom jeziku.

Politička karijera

S obzirom na to da potiče iz porodice zakletih komunista, ne čudi što još kao gimnazijalka postala članica Saveza komunista. Ipak, za razliku od supruga čiji je uspon na hijerarhijskoj partijskoj lestvici počeo upoznavanjem s Ivanom Stabolićem, Markovićeva nije preuzimala rukovodeće funkcije. Radila je kao profesor na fakultetu, ali mnogi tvrde da je upravo ona idejni tvorac poteza koje je Milošević vukao kako bi se rešio konkurencije u Savezu komunista. Milošević je karijeru započeo u kompaniji „Tehnogas“, a potom prešao u „Beobanku“, pa je kao jugoslovenski predstavnik često boravio u Francuskoj i Americi.

Njegov politički uspon počinje 1986. godine kada je, zahvaljujući Stamboliću izabran za predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Prema nekim izvorima, upravo je Markovićeva bila ta koja je smatrala da slučaj „Buca Pavlović“ treba da postane slučaj „Ivan Stambolić“. To se i desilo na čuvenoj Osmoj vanrednoj sednici CK SK Srbije koja je održana 23. i 24. septembra 1987. godine.

Pavlović je smenjen sa pozicije Predsednika Gradskog komiteta SK Beograda, a Stambolićev ugled među drugovima komunistima je drastično opao. To se smatra prelomnim trenutkom u političkoj karijeri Slobodana Miloševića, pa samim tim i njegove supruge Mire Marković.

Posle pada Berlinskog zida otvoren je prostor za „rađanje“ nacionalističkih stranaka u svim republikama bivše Jugoslavije. Za razliku od Kučana, Tuđmana i Izetbegovića, Milošević je u julu 1990. godine osnovao Socijalističku partiju Srbije koju su činili mahom članovi Saveza komunista Srbije.

Sledeće godine Jugoslaviju su napustile Slovenija, Hrvatska i Makedonija, a 1992. godine počeo je rat na području Bosne i Hercegovine. Milošević je u decembru 1992. godine izabran za predsednika Srbije, a Markovićeva je postala „prva dama“.

23. jula 1994. godine je osnovala političku organizaciju Jugoslovenska levica ili Jugoslovenska udružena levica – JUL koja se sastojala iz članova 23 levičarske i komunističke partije. Prema statutu, JUL se zalagao za „opštejugoslovenstvo“ i „demokratski socijalizam“, premda je retorika njegovih članova često opisivana kao nacionalistička.

Jednim manjim delom, JUL je bio ideološki naslednik Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju. Iako je predsednik stranke zvanično bio Ljubiša Ristić, poznato je da je sve „konce“ u svojim rukama držala Mira Marković. Mnogi se slažu da je ovo bio taktički dobar potez, jer je svojim biračkim telom, kao koalicioni partner Miloševićevog SPS-a obezbeđivala dodatnu podršku njegovoj politici. Neki od istaknutih članova JUL-a bili su Aleksandar Vulin, Zorica Brunlik, Milorad Mandić Manda, Božidar Đujica, Ernold Belegu, Željko Mitrović i drugi.

Kontroverze

Mnogi njeni politički oponenti i svedoci vremena vladavine Slobodana Miloševića tvrde da je upravo Mira Marković vešto kontrolisala medije u Srbiji, te lično naručivala tekstove u listovima „Politika“, „Politika Ekspres“ i drugima. Ovo nije jedina optužba koja joj se stavlja na teret. Među onim ozbiljnim su i nerazjašnjenja politička ubistva novinara Slavka Ćuruvije, njenog nekadašnjeg bliskog prijatelja, zatim Ivana Stambolića, Miloševićevog kuma i političara koji je karijeru završio upravo zahvaljujući njemu i mnogih drugih.

S obzirom da su za mnoga ubistva i pokušaje ubistava odgovarali ljudi koji nisu imali skoro nikakve motive da ih izvrše, sumnjalo se u to da su naručioci bili direktno Milošević i njegova supruga.

Kako ni danas ne postoje dokazi koji bi potvrdili te sumnje, ne postoji niti jedan krivični postupak te vrste protiv doktorke Marković.

Pad Miloševića i odlazak u Rusiju

24. septembra 2000. godine održani su predsednički izbori u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji. Miloševićev glavni protivkandidat bio je lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica. Savezna Izborna komisija je prema preliminarnim rezultatima utvrdila da je Koštunica osvojio 48,23 odsto, a Milošević 40,23 odsto glasova, te da će o novom predsedniku odlučiti građani u drugom krugu. To je izazvalo revolt među narodnom, a naročito opozicijom koja je bila ubeđena da je Koštunica dobio izbore, te da nema potrebe za drugim krugom. Nakon velikih demonstracija koje su u Beogradu održane 5. oktobra Milošević je dao izjavu u kojoj je priznao poraz na izborima.

Novim predsednikom SRJ je imenovan Vojisav Koštunica. Milošević je 1. aprila 2001. godine uhapšen, a 28. jula uredbom Vlade izručen Međunarodnom sudu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji.

Dve godine kasnije Mira Marković je odselila u Rusiji, gde je zatražila politički azil. Slobodan Milošević je preminuo u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu 11. marta 2006. godine, a njegova supruga je tom prilikom izjavila da je „Tribunal u Hagu ubio njenog muža“. Sahrani koja je održana u Požarevcu nije prisustvovao niko od članova njegove porodice.

Krivični postupak

Protiv Mire Marković je 2005. godine podignuta optužnica po kojoj se tereti da je iskoristila službeni položaj tako što je Živku Knežević, bivšu generalnu sekretarku Vlade Republike Srbije i članicu Komisije Vlade za stambena pitanja „podstrekla da dodeli stan Iloni Pešić, dadilji svog unuka, premda ona nije ispunjavala zakonom predviđene uslove“. Kako se navodi u optužnici, bivša „prva dama“ je obavestila Živku Knežević da Pešićeva treba da počne da radi u rezidenciji i da je potrebno da joj se reši stambeno pitanje. Nakon njene „intervencije“ Iloni Pešić je dodeljen na korištenje stan u Ulici Đuke Dinića u Beogradu. Ovaj postupak je proveden bez saglasnosti Komisije za stambena pitanja Vlade Srbije. S obzirom da se tada nije nalazila u zemlji za njom je raspisana Interpolova poternica. Iz Generalnog tužilaštva Ruske Federacije je 2010. godine saopšteno da Mira Marković u toj zemlji uživa status političke izbeglice, te da zbog ne može da bude privedena po navedenoj poternici. U postupku koji se vodi u Srbiji bilo je 12 optuženih. Optužnica je u nekoliko navrata preinačena, a proces traje više od 15 godina. Postupak protiv Markovićeve, prema pisanju beogradskih medija zastareva 2030. godine. To je ipak nije sprečilo da tokom 2007. i 2008. godine piše kolumne za list „Pravda“, a tokom 2010. i 2011. godine za internet portal „Sloboda“. Zbirku tih tekstova objavila je 2012. godine u knjizi „Destierrada e imperdida“ („Prognana i neizgubljena“). Viši sud je u junu 2018. godine osudio na godinu dana zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja, a 26. marta 2019. godine je Apelacioni sud u Beogradu ukinuo tu presudu uz obrazloženje da je „nerazumna, protivrečna i donesena uz bitne povrede krivičnog postupka“. U tom dokumentu se navodi da je presuda morala da bude ukinuta jer je prilikom njenog donošenja Viši sud koristio zakon koji ne može da se primeni. Sud je naložio da se suđenje ponovi.

Privatni život

Slobodana Miloševića je upoznala u drugom razredu Gimnazije. Venčali su se 1965. godine te dobili ćerku Mariju i sina Marka. Zbog specifičnosti njihovog odnosa i velike povezanosti, mnogi su smatrali da je upravo Mira Marković „vukla konce“ Miloševićeve politike. U svojoj knjizi „Bilo je to ovako“ koju je objavila 2015. godine ona je opisala prirodu njihovog ličnog ljubavnog odnosa i porodičnih odnosa koji su vladali u njihovoj kući, te demantovala sve navode koji bi eventualno okarakterisali kao srpsku „ledi Magbet“. Tom prilikom je na više od 1000 stranica opisala svoj život sa Slobodanom Miloševićem, od njihovih gimnazijskih dana do njegovog izručenja Hagu. Njihov sin Marko Milošević, za koga se sumnja da je učestvovao u organizovanom švercu cigareta devedesetih godina 20. veka takođe živi u Rusiji. Ćerka Marija se dugo nije oglašavala u domaćim medijima nakon što je 2001. godine napustila Srbiju. Od tada živi u Crnoj Gori, a u intervjuu koji je dala jednom srpskom dnevnom listu kazala je da je „ogorčena na Srbiju“ zbog izručenja njenog oca i svega što se dogodilo početkom dvehiljaditih.

(Espreso / Biografija.org)