OVO JE UKLETA CRKVA SRBIJE: Krije MRAČNU TAJNU, nema venčanja, krštenja pa čak ni liturgija, svi je se PLAŠE! FOTO

Arhitektonsko čudo je smešteno na vrhu jedne od najviših kupa.

Crkva u kojoj se niko ne venčava, ne krštava i na liturgiju retko ide, nalazi se samo dva kilometara od Trgovišta, na krajnjem jugu Srbije. Samo mesto gde je crkvica posvećena Presvetoj Bogorodici zove se, nikako slučajno, Vražji kamen.

Do Vražjeg kamena se lako ne stiže, putnici-namernici su suočeni sa kamenim vijugavim putem koji se pruža kroz šumovite predele uz kanjon reke Pčinje. U blizini seoceta Donja Trnica nalazi se svojevrsni muzej na otvorenom – kuće od kamena, blata i pruća, desetak kamenih kupa visokih pedesetak metara i crkva.

Arhitektonsko čudo je smešteno na vrhu jedne od najviših kupa. Po predanju, podignuta je pre manastira Prohor Pčinjski, a na osnovu arhitekture i živopisa procenjuje se da je izgrađena u periodu između 1350. i 1380. godine.

Pad u provaliju

Podaci iz Eparhije govore da je podignuta krajem 14. veka, uz blagoslov cara Dušana i da ju je podigao njegov zet, srpski vlastelin Dejan Marković.

Jedna od najživopisnijih legendi koju Pčinjani prepričavaju sa izvesnim strahopoštovanjem, obično je i šapuću da ih “vrag ne čuje”, u vezi je sa nemilim događajem zbog čega se u crkvi od tada ljudi ne venčavaju.

Zavoleli su se mladić i devojka iz ovog kraja i odlučili da se venčaju baš u crkvici na Vražjem kamenu, gde su u tajnosti razmenjivali prve poljupce, pošto njihovi roditelji nisu odobravali tu vezu. Devojka beše siromašna lepotica, a on sin jedinac iz bogate kuće. Mladi su odlučili da se, uprkos protivljenju roditelja, zakunu u večnu ljubav baš pred oltarom ove crkvice.

Roditelji nisu imali kud, te su rešili da naprave svadbu kakva dolikuje. Kada su, po završetku obreda venčanja, mladenci izašli iz pomenute crkve i uzjahali, kako tradicija nalaže okićene konje, mladoženjin konj se uplašio svadbarske muzike, pojurio prema provaliji i survao se, zajedno sa mladoženjom na leđima. Videvši to, mlada je skočila sa svog konja, potrčala prema litici i bez razmišljanja sa nje skočila.

U ime ljubavi

Jauk za mladim, tek venčanim parom, zamenio je pevanje svatova, a narod se nikada više nije venčavao u toj crkvi koja, kažu, “nije za radost građena”.

Nakon tragedije koja je ušla u legendu, kada su dva mlada života završila u provaliji, meštani su se prisetili još jedne priče koja se sa kolena na koleno prenosi, a tiče se same izgradnje crkvice.

Godinama se zidala crkva pored reke, ali sve što bi meštani preko dana sagradili, đavoli bi tokom noći odnosili i ostavljali na Vražjem kamenu. Navodno su bili ljuti na seljane, jer ih nisu dovoljno poštovali. Kako god, na Vražjem kamenu ostala je crkva, dok se pored reke, kako kažu, nije dalo da nikne svetinja.

(Espreso)