Dragomir se pokajao, a Višnja – NIKADA: Ovaj par izvršio je najstrašniju krvnu OSVETU ikada u Jugoslaviji

Krvna osveta je običaj karakterističan za nedovoljno razvijena društva, da se konflikt između dve familije ili klanova, započet ubistvom člana jedne porodice, nastavlja međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca, sve do poslednjeg.

Termin koji se koristi je da jedna familija drugoj “duguje krv” i dug se vraća samo ubistvom muškarca iz druge familije.

I pored zabrana i pokušaja da se iskoreni, ovaj običaj postoji i danas, ali jedan od najstrašnijih zločina u vezi sa krvnom osvetom u staroj Jugoslaviji odigrao se sedamdesetih godina prošlog veka u Zenici.

Sve je počelo kada je Stipo Čalić, vozač iz Zenice, učestvovao u udesu u Crnoj Gori prilikom kog je poginuo jedan dečak. Tamošnji sud doneo je oslobađajuću presudu za Čalića i čitav događaj proglasio nesrećnim slučajem.

Maćeha nastradalog dečaka – Višnja Pavlović, na to nije tako gledala i zaklela se da će “krv naplatiti krvlju”. Ubedila je izvesnog Dragomira Dragana Bajčetu da, u zamenu za 500.000 tadašnjih dinara, ubije jedanaestogodišnjeg dečaka Bruna, Stipinog sina i tako izvrši krvnu osvetu. Prema opšteprihvaćenom stanovištu danas, za ubistvo je znao i otac nastradalog dečaka – Rajko Pavlović.

Višnja i Dragomir nisu se zadovoljili “samo” ubistvom. Zločin koji su počinili bio je pravo zverstvo. Godine 2011. majka ubijenog Bruna i Stipina supruga Anka još uvek je bila živa i u intervjuu za portal Herceg Bosna, prisetila se tih strašnih dana.

Višnja i Dragomir, ispričala je, dolazili su im nekoliko puta na vrata, navodno se rasputujući za stan koji žele da iznajme. Videli su Bruna, upoznali mu navike, otkrili gde i kada ide u školu… Višnja je otišla toliko daleko da je prilikom posete stavila Bruna u krilo, popričala sa njim o školi i pomilovala ga. Anki je rekla kako ima jako finog sina.

“Sačekala ga je tog dana i upitala da je odvede do groblja blizu škole. Bruno nije ništa sumnjao, a na groblju ga je dočekao ubojica i izmasakrirao, nakon čega su pobjegli. Kad sam vidjela da ne dolazi na vrijeme kućI, krenula sam prema školi i na putu susrela tu ženu, ali ništa nisam sumnjala. Poslije svega, godinama sam molila Boga da me uzme, da ne proživljavam više tu bol i danas prisutnu”, ispričala je Anka.

Jedanaestogodišnji Bruno Čalić ubijen sa devet uboda nožem i izmasakriran. Višnja Pavlović uhapšena je u Pljevljima 42 sata nakon ubistva, a Bajčeta je priveden pravo iz kafane u Nikšiću. On se pred sudom pokajao za učinjeno djelo. Višnja nikada. Nakon emotivnog i strašnog procesa oboje su osuđeni na smrtne kazne.

Treći saučesnik, Višnjin muž i otac deteta stradalog u saobraćaju Rajko Pavlović, osuđen je na 20 godina zatvora.

Četrnaest meseci nakon ubistva, avgusta 1973. Višnja Pavlović i Dragomir Bajčeta streljani su negde kod Sarajeva. Bila je to jedna od poslednjih smrtnih kazni izvršenih u BIH. Sahranjeni su u neobeleženim grobovima, u skladu sa tadašnjim zakonima da se ubice sahranjuju ovako da bi se izbeglo stvaranje “kulta ličnosti”. Ni danas se ne zna gde počivaju.

Rajko Pavlović, Višnjin muž, odležao je kaznu i izašao iz zatvora. Dočekao je da i njegov drugi sin, kog je imao sa Višnjom, pogine u saobraćajnoj nesreći.

(Espreso / Istorijskizabavnik)