POSLEDNJE DETE ROĐENO PRE SKORO TRI DECENIJE: Vojvođansko selo postalo je pustinja, žive BEZ VODE

Grgeteg, seoce u opštini Irig, predviđaju meštani, uskoro će postati samo vikend naselje, budući da je poslednje dete rođeno 1996. godine.

- Mislim da nas u selu ima 28 na spavanju - priča za Dnevnik veterinar Miroslav Mikica Radovanović, koji je inače i odbornik u Skupštini Opštine Irig. - Rođen sam u selu, tu sam i odrastao, ali sam u Irig išao u osnovnu školu, srednju i fakultet sam završio u Novom Sadu, i vratio se ovde. Kako sam se oženio, pre nekoliko godina, žena i deca su hteli da idemo prema Irigu, pa sam tamo napravio kuću, ali ja sam ovde ceo dan, radim zemlju, imam mlade zasade oraha, a uzgajam i desertnu sortu dinje. Veterina je sve slabija, stočni fond je uništen, pa moramo da se snalazimo.

Iako je, prema rečima Radovanovića, najisplativije baviti se ratarenjem jer, iako ima rizika, malo iziskuje fizički rad i prisustvo na njivama, ipak lokalci nailaze na problem jer ne mogu da uvećavaju lične zasade budući da dolaze Beograđani koji kupuju zemlju po visokoj ceni koju je nemoguće ispratiti.

- Ratarenje je kod nas na iscepkanim površinama, nema niko ni deset hektara zemlje, što je malo da bi jedna porodica preživela, onda se ljudi bave voćarstvom i malo vinogradarstvom - dodaje sagovornik. - Od kultura se uzgajaju kukuruz i pšenica, mada je sve više i suncokreta, ali sve nam je sad izgorelo. Ja se malo snalazim, iskopao sam bunar u kući, pa sam zalivao dva hektara oraha i imam dinja koje smo sad brali, lepe, žute, one sad dolaze.

Najveći problem u Grgetegu je voda. Odnosno, suva vodovodna mreža koja već skoro deceniju čeka da do domova dovede tekućinu koja će, kako postoje obećanja, u skorijoj budućnosti i poteći iz bunara koji bi trebalo da bude bušen u Neradinu.

- Izglasano je na Skupštini i u planu je da se počne sa izgradnjom na jesen ili na proleće. Ja sam rad da dam svoju vodu meštanima, ali moja voda nije ispitana, jer sam tek pre tri nedelje iskopao bunar na dubini od 120 metara. Ja je pijem i super mi je, doduše, nema šta ni da je zagadi, nemamo ni fabrike, ništa. Ali dajem po selu da je ljudi koriste koliko mogu - priča Radovanović.

- Neka ostane ovako, da nama bude dobro. Zavidim ovim starijim meštanima, ja moram da trčim na sve strane, a oni sede, malo ovde, malo ispred kuće, tamo kod spomenika, čuvaju ovčice, gledaju ih kako pasu, duva vetrić, niko nema klimu niti im treba, zaspiš bez problema, vazduh čist - zaključuje veterinar.

Mnogo šta nemaju, ali mnogo im i ne treba

Bračni par Janošević - Vera i Jovan, od 1967. godine žive na samom kraju Ulice Branka Radičevića u Grgetegu i, kako kažu, ne bi ništa menjali u svom životu. Jest’ da nemaju dućan u selu, niti vodu (koju, doduše, dobijaju od obližnjeg manastira), a penzija im je svega 12.000 dinara, ali zato imaju dobre komšije s kojima popiju prvu jutarnju kafu, decu koja ih snabdevaju potrepštinama, ali, kako kažu - mnogo im ni ne treba!

- Malo ustanemo ujutru, kafenišemo do devet, doručkujemo, mislimo šta ćemo za ručak, operemo sudove i tako radno, nikad nije dosadno - priča nasmejana Vera koja ni jedne sekunde nije zažalila što je napustila rodno Platičevo zarad lepog mladog derana koji joj je suprug već više od pet decenija. - Imala sam ovde tetku, tatinu sestru, dolazila sam joj u goste i jednom se nisam ni vratila kući. Nisam se pokajala, volela sam Grgeteg, baš me briga, bilo mi je lepo, a i momak je bio lep...

A deran Jovan, malo sedi sa ženom, malo šparta selom da vidi ima li kakvih novosti. Otkriva da Grgeteg nije uvek ovako izgledao, nekad je imao mnogo više meštana, ali ako se ovako sve nastavi, selo će izumreti za desetak godina.

- Ovde jedan živi sam, ovde je drugi sam, ovaj sam, ova žena sama, ova sama, ovde su dvoje, budu tu preko leta, pa onda ja i žena, i nema više niko s ove strane, nas sedam-osam - pokazuje na kuće deda Jovan pa kazuje kako su sve to stara domaćinstva, te i da će on uskoro ući u devetu deceniju. - Imam završena četiri razreda osnovne škole, kud’ sam i mogao da idem? Išli smo u Neradin u školu, peške, pa kad zaveje, dovde bude sneg...

Ali, uz sve mane koje Grgeteg već decenijama nosi uz svoje ime i u svojoj jedinoj ulici, ipak je mesto privlačno za život jer nudi mir, čist vazduh i pregršt mesta za parkiranje automobila.

U Grgetegu pronašao svoj mir

Pre 12 godina životne okolnosti navele su Milana Pašića iz Inđije da se doseli u Grgeteg. Kako kaže, kupio je plac od šuraka, sazidao je kuću i to je bila druga najbolja stvar koju je napravio nakon dece.

- Slučajno je to bilo, ali našao sam ovde svoj mir - veli Pašić i dodaje da ipak svaki dan ide u Inđiju kako bi čuvao dve unuke bliznakinje. - Žena mi je preminula pre 22 godine, tako da sam se sad navikao da budem vuk samotnjak. Ali, da, ima neženja u selu, istaknite to. Inače, ovde ima ljudi koji nemaju kupatilo, ali se uopšte ne sekiraju, to nigde nisam video. A prosečno žive preko 85 godina, da l’ zato što nemaju stresa, a i jak imunitet... Evo, ima jedan čobanin koji ima 80 godina, bolje se kreće nego ja.

(Espreso/Blic)