OVAJ ČOVEK JE SRPSKOJ VALUTI DAO IME DINAR: Bio je NEPOTKUPLJIV, a zbog ovoga i PROTERAN IZ ZEMLJE

Kada se govori o Srbiji i Beogradu 19. veka ime i delo Čedomilja Mijatovića (1842 – 1932.) nije moguće zaobići. Ne samo da je u pitanju čovek koji je u šest mandata bio ministar finansija, u tri ministar inostranih poslova, predsednik Srpske kraljevske akademije i osnivač Narodne stranke, već i osoba koja je srpskoj valuti dala naziv “dinar”, a odigrao je i značajnu ulogu u stvaranju Kremanskog proročanstva.

Čedomilj Mijatović beše jedan od najobrazovanijih Srba svoga vremena. Njegov otac, profesor zemljopisa i istrorije i majka španskog porekla, postarali su se da završi Licej 1862. godine. Potom je još tri godine studirao u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču. U to vreme oženio je 17 godina stariju Engleskinju Elodiju Loton i uz njenu pomoć, kasnije, radio na razvoju Srbije.

Nepotkupljivi autor kremanskog proročanstva

Čedomilj Mijatović važio je za velikog rodoljuba, veoma moralnog i religioznog diplomatu. Ministar finansija prvi put postaje 1873. godine, a reizabran je 1875, dok je, u međuvremenu, zauzimao poziciju sekretara kneza Milana sa kojim se veoma zbližio. Sam knez, i kasnije kralj Milan, Čedomilja je nazvao Viktorijancem među Srbima i Vizantijskim diplomatom.

Kao osnivač Napredne stranke kojoj, knez Milan, 1880. poverava vladu, Mijatović postaje ministar finansija i inostranih dela. Sa ove funkcije Čedomilj je uradio mnogo za državu i stvaranje jake osnove moderne države. Pomagao je knezu u sklapanju srpsko-austrijske konvencije, stvorio Narodnu banku, obezbeđivao zajmove za državu…

Svoj odnos sa vladarem Čedomilj je naročito ojačao nakon što je pokazao da je nepotkupljiv. Naime kako istorija beleži, Mijatović se jednom prilikom sreo sa Eženom Bontuom, čelnikom francuske Generalne unije, koja je želela da pravi prugu Beograd-Niš. Tada ministru Mijatoviću, Bontu je ponudio pozamašan mito kako bi dobio željeni posao. Međutim, Čedomilj ne samo da je odbio, već je slučaj prijavio kralju Milanu koji mu isprva nije poverovao.

S druge strane, Bontu je pomislio da je iznos bio premali, te je Mijatoviću šalje ček sa duplo većim iznosom. Tražeći da sačekaju na odgovor, Čedomilj sa dokazom u rukama, trči kod kralja koji mu je tek tada poverovao. Kralj, za koga se veruje da je i sam ugostio Bontua, bio je iznenađen visinom ponuđenog iznosa i rekao da će sam sprovesti istragu. Inače, Bontuove menice bile su uzrok zbog kog je državna blagajna kasnije bankrotirala.

Pored ogromnih zasluga na polju razvoja zemlje, ministrar Mijatović je odigrao i ključnu ulogu u smirivanju situacije u državi nakon razvoda kralja Milana i njegove supruge Natalije.

Naime, nakon proterivanja kraljice Natalije, narod se podigao i započeo proteste na Terazijama. Situacija se opasno zakuvala te je kralj pozvao Čedomilja upomoć. Kako bi smirio stransti Mijatović je osmislio Kremansko proročanstvo po kome je još od davnina rečeno da će doći do razvoda u dinastiji jer je kraljica odavala državne tajne. Preko novina, priča je puštena u javnost i stvari behu odmah sređene.

Iako se o tome može samo spekulisati, Kremansko proročanstvo je verovatno imalo uticaja na to da Mijatović, nakon kraljeve abdikacije, bude oteran iz Srbije 1889. godine. Tada je otišao u London, da bi četiri godine kasnije, zahvaljujući Stojanu Novakoviću i Milutinu Garašaninu ponovo postao ministar finansija i kasnije ambasador u Londonu.

Najkraći mir ikada napisan

Karijeru Čedomilja Mijatovića obeležilo je i potpisivanje mirovnog ugovora u Bukureštu kojim je stavljena tačka na rat Srbije i Bugarske.

Naime, tokom 1886. godine vođeni su pregovori dveju strana, gde je Mijatović bio jedini opunomoćenik Srbije.

Pregovori su odlično napredovali sve do samog kraja kada je Bugarska zatražila da joj Srbija isplati 25 miliona franaka ratne odštete.

Bez ikakvog premišljanja, Mijatović je nakon ovih reči ustao od stola i saopštio da su pegovori upravo propali.

“Rat se nastavlja sutra ujutru u šest časova”, izvorio je Mijatović i krenuo prema izlazu.

“Vrata su bila na izvesnoj udaljenosti od mesta gde sam sedeo, a mnogo bliža Madžid-paši, koji požuri prema njima i postavi svoje zdepasto, kratko telo prema njima, šireći obe svoje ruke kao da ga neka nevidljiva sila iznenada razape. Gotovo gnevno vrišteći, urlaše na jadnog Gešova (bugarskog pregovarača): “Zar vam nisam rekao da je to bilo glupo? Zar ne vidite šta ste učinili? Dragi gospodine Mijatoviću, vi ste dobar čovek i mudar čovek. Zastanite na trenutak da razmislite. Zar treba da nam bude uskraćena slava obnavljanja mira na Balkanu? Zar ćete tako bezbrižno da nastavite sukob? Zar nema izlaza iz ovog položaja?” Mijatović je onda zatražio da se smatra da zahtev za odštetu ‘nije predložen‘, a Madžid-paša je odgovorio: “Sjajno! Bio sam uveren da ćete naći izlaz iz neprilike!”, piše Mijatović u svojoj knjizi “Uspomene balkanskog dipilomate”.

Na kraju kompletan tekst mirovnog ugovora koji je potpisao Mijatović glasi: “Mir se ponovo uspostavlja između Srbije i Bugarske”. Nije došlo do bilo kakvog plaćanja odštete ili menjanja granica, iako je Srbija bila gubitnička strana u tom ratu.

Zamalo i patrijarh

Mijatović je umalo postao i jedini političar koji se našao na mestu patrijarha. Ovo se nije dogodilo isključivo zahvaljujući njegovoj odluci.

Naime, sredinom 1914. godine, već u godinama i narušenog zdravlja, Mijatović iz Londona dolazi u Beograd na poziv kralja Petra.

Dočekan je sa počastima, a na sastanku mu je saopšteno da kralj, regent Aleksandar, predsednik vlade Pašić i svi ministri nude mesto poglavara Srpske crkve, prvi patrijarh obnovljene Srpske patrijaršije.

Mogućih razloga za ovakav izbor tadašnjih vlasti je više. S jedne strane, Čedomilj je, kao političar, bio oslonac za Austrougarsku i rusofob, s druge, bio je istinski religiozan i smatrao domaće sveštenike nedovoljno obrazovanim i nesposobnim da pruže odgovore na osnovna religijska pitanja. Zato je prevodio engleske religiozne tekstove, želeći da Srbima približi veru.

Budući da je ranije više puta bio pominjan kao kandidat za visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji, za kralja i ministre je predstavljao logičan izbor za patrijarha.

Mijatović u svojim memoarima piše da je bio u iskušenju da ovu dužnost prihvati, ali je odustao u poslednjem trenutku: “Kako bih mogao da prihvatim položaj vidljive glave Srpske pravoslavne crkve kada ne verujem u sve njene dogme?”, navodi on i dodaje da su mu ministri na ovo odgovorili: “Ali, ko vas pita u šta verujete? Zar mislite da svaki episkop veruje u sve dogme Crkve”.

Čedomilj je ostatak života proveo u Engleskoj gde se trudio da lobiranjem pomogne srpskoj vladi. Tokom Prvog svetskog rata prikupljao je pomoć za srpsku vojsku, a preminuo je u Londonu 14. maja 1932. u svojoj 90. godini.

(Espreso / 011 info)