MIKICA IZ LOZNICE NE BI MENJAO PARALIJU NI ZA ŠTA NA SVETU: "Puna algi, frižider u hodniku, komarci, ali..."

Uspomene koje ostvarimo sa porodicom na letovanju, ostaju za ceo život. Kad odrastemo, često nam se desi da lubenica nije dovoljno slatka, kukuruz dovoljno slastan, a da onom parčetu hleba sa paštetom namazenom preko njega, sa sve paradajzom, ipak nije onog ukusa. Jer, ponekad, nije sve u hrani, nešto je u društvu, mestu, pa i u tome što smo svesni da se vreme, nažalost, nikada neće vratiti unazad.

Najbolji primer toga je priča muškarca po imenu Mikica iz Loznice, koji je u okviru Fejsbuk grupe "Grčka info", podelio svoju priču o letovanju sa porodicom u Paraliji, i to iz doba, kada se ovo letovalište u Grčkoj još razvijalo.

U emotivnoj ispovesti, prilikom prisećanja, on se osvrnuo na svaki segment letovanja, od samog polaska, prelaska granice, dolaska u apartman, obroka, kako na plaži, tako i u apartmanu, pa i igranja sa vršnjacima iz Grčke.

Njegovu ispovest vam prenosimo u celosti:

Evo kako su izgledala moje letovanja u Paraliji pre 40-ak godina-1980, 1981, 1982. godine.

Polazak iz Srbije oko 4 ujutru, auto natrpan šerpama, loncima, tanjirima,šoljama, priborom za jelo, začinima, brašnom, pirinčem, ponekom konzervom. Od garderobe za mene (dete)- par kupaćih gaćica i kratkih pantalona, majice, papuče, patike i to je to.

Dolazak na granicu oko 13 časova, Evzoni, naravno. Nije prevelika gužva, maksimalno do 1 sat čekanja. Pada u oči da je grčka carinarnica mnogo lepša i uređenija od jugoslovenske, sve nekako šarenije i modernije-baš zapadnjački/kapitalistički.

Pa onda odlično asfaltiran put ka jugu, sve sa cvećem. Pa simpatični kamioneti koji se, puni voća i povrća, uključuju na glavni put. Dolazak u Paraliju oko 16 časova i odmah potraga za stanom. Skromno, ali za nas decu odlično. Dva ili tri kreveta i ormanom, kupatilce 2 puta 2 metra, kuhinja samo sa rešoom, bez pribora za jelo i posuđa, bez frižidera.

Bez klime - šta je to klima uređaj? Terasa pristojna sa pogledom na sprženu livadu i neku šašu. Komaraca u izobilju. Frižider u hodniku, na svakom spratu po jedan. Topla voda-samo po rasporedu, napisanom na lošem srpskom jeziku i okačenom na zidu kod recepcije -„ponedeljkom pre podne, utorkom popodne, sredom bez itd.“ Meni kao detetu dovoljan je bio i onaj tuš u dvorištu, sa mlakom vodom da se sperem od peska i soli.

Paralija, tada simpatično, šareno mesto u punoj izgradnji. Nekoliko asfaltiranih ulica, ostalo makadam i prašina. Puno prodavnica i supermarketa mnogo lepših od naših samousluga a snabdevenih svim i svačim, prodavnice bundi, garderobe, obuće, suvenira i raznih „trangi-frangi“.

Da ne zaboravim i pekare u kojima se vruć hleb mogao kupiti u bilo koje doba dana a ne samo ujutru kao tada kod nas. Posle doručka na terasi (npr. prženice, neprokuvano mleko iz čuvenih plastičnih bočica od pola litre i naravno, njegovo veličanstvo-paradajz, svež, rumen, ukusan). Potom odlazak na plažu. E tu je mali problem-glavna plaža pretrpana, voda prljava, puno algi, trave i poneka meduza.

U hladu ogromnog drveta - ne znam koje vrste, smestila se mala kafanica u kojoj stariji dokoni Grci i Srbi, uz kafu i kiselu vodu, vode, mašući rukama anitameričke i antikapitalističke razgovore. Tu negde je i cev iz koje izbija hladna, sveža voda za piće. Nije bilo potrebe za flašicama sa vodom. Ko kod ožedni, prošeta se koji minut po plaži i napije sveže besplatne vode.

Jugoslovenske (tj. srpske i makedonske) dece koliko ti srce želi, pa je uvek bilo dobrog društva za plivanje, ronjenje, društvene igre-„ne ljuti se čoveče“, „magaraca“, "tablića" itd. Kada ogladnimo, za užinu su bile spremne kiflice iz mamine torbe ali i čuveni čika koji ide plažom i prodaje krofne.

O njemu moram nešto više: Čikica od oko 60-65 god, crn skoro kao crnac, sa slamnatim šeširom i naočarama za sunce, nosi nekakvu providnu kutiju u kojoj su velike, šuplje krofne. One su, realno, bile lošeg kvaliteta-"1 jaje na 100 krofni", nema čokoladnog ili drugog preliva. Međutim, nama deci, ogladneloj na plaži, bile su najslađe i najlepše na svetu - kakve naše mame nisu mogle baš nikad da naprave, bez obzira koliko jaja i šećera da stave.

Osim toga, čikicu su srpski turisti naučili da, pored grčkih reči, uzvikuje i reklamu „taze, taze kod cika Laze!!!“

Ako nam je glavna plaža prljava, na obodu Paralije su bile plaže sa manje algi i sa čistijom vodom ali i sa više meduza. Trebalo je hodati do njih. Jedan kilometar se detetu činilo kao 10.

Sad nešto o našim mamama. Negde oko podneva, većina srpsko-makedonskih mama je napuštala plažu i odlazila da spremi ručak od namirnica koje su tate kupile tog jutra ili od onih ponetih iz domovine. Mame se tada nisu odmarale nego su kuvale baš kao da su kod kuće. To nama deci nije nimalo smetalo - kad dođemo sa plaže, čeka nas gotov ručak, onakav na kakav smo navikli - punjene paprike, na primer. Posle ručka, najepši dezert je bila lubenica-„karpuza“, kupljena od prodavaca koji su svojim kamionetima „špartali“ Paralijom i vikali „kalo karpuzi!-dobro lubenica!“ Ili sladoled, najpoznatiji su bili sladoledi („pagota“) sa logom na kome je seoska devojčica-mlekarica sa bakračem mleka.

Najjeftiniji sladoled, 5 drahmi, sa kakakom. vrlo sličan našem „čoko-moku“. Posle ručka dremka 1 sat pa ponovo plaža do 5-6 popodne. E onda posle spomenutog spiranja soli i peska ispod tuša u dvorištu nastupa najlepši deo dana. To je odlazak na veliko-prašnjavo igralište u kome, svakog božijeg dana grčki i jugoslovenski tinejdžeri igraju fudbal, podeljeni u „nacionalne selekcije“.

Dakle, svako predvečerje utakmica „Grčka-Jugoslavija“ uživo. Stariji dečaci nastupaju a mi mlađi navijamo, svako za svoju zemlju. Rezultat-promenljiv, nekada pobede Grci, nekada mi. Tu moram da napomenenm, da Grci, iako nas zaista vole i smatraju dobrim prijateljima, ipak ne vole da gube, pogotovo na svom terenu. Previše bučno navijanje i radovanje „pobedi Jugoslavije“ nije bilo preporučljivo i moglo se završiti i ponekim šamarom ili šutom nogom u tur. Na manjem igralištu smo mi, mlađi dečaci, igrali fudbal, ali nacionalno izmešani i iz čiste zabave, bez svađa ili tuča.

Posle fudbala- večera-ono što ostane od ručka, ili „namaz na hleb“, ponekad „suvlaki“ ili „giros“, uz obavezan paradajz. Potom šetnja glavnom ulicom gore-dole, obilazak bogato snabdevenih prodavnica, pijuckanje limunade iz automata (ubaciš 5 drahmi, pritisneš dugme i dobiješ sok-čudo neviđeno!) ili sokova iz limenki-koje se još nisu pojavile u Srbiji, bar ne u manjim gradovima! Potom spavanje i sutra sve nanovo-15-ak dana.

Paralija je simpatično mesto. Ne mogu reći da je lepa ali ima neki svoj šarm. Valjda zbog blizine, velikog broja naših turista, odličnoj snabdevenosti i ljubaznosti domaćina koji su naučili solidno naš jezik. Samo mesto je u ravnici, nema bregova, brda, zelenila. Nema ostrva u blizini, nema uvala, zaliva, kulturnoistorijskih spomenika-manastira, tvrđava, zamkova, antičkih spomenika. Pre 40-ak godina nije bilo ni agencija koje su organizovale izlete npr. u Solun, na Meteore, Dion, pa čak ni na Olimp. Sve je zavisilo od volje naših roditelja koji često nisu bili mnogo motivisani da „izrone“ iz toplog peska i da se umaraju po izletima. A nama deci to nije ni bilo važno. Meni tada ništa nisu značili ni Akropolj, ni Olimp, ni Solun, ni „plaže sa plavom zastavicom“

Proputovao sav veliki deo Grčke, bio u prelepim mestima sa kojima Paralija nikada neće moći da se poredi, na divnim ostrvima, čuvenim plažama-ali, ali, ali....

Kada sam prvi put bio u Paraliji, bio sam dete. Bilo mi je prelepo. Bio sam sit, čist (pred spavanje), igrao sam se po ceo dan, uživao u moru, suncu, zabavi, smehu, radosti, bezbrižnosti... životu. Imao sam divno, brojno i nasmejano društvo. Boravak u Paraliji je ostao najlepša, najdraža i nezaboravna uspomena. To je za mene bilo najlepše mesto na svetu!

Nakon 30 godina, pre 10-ak godina, ponovo sam posetio Paraliju - izgradila se, izmenila, tu su brojni novi, moderni ugostiteljski objekti, luksuzne prodavnice, diskoteke, taverne. Plaže su uređenije, more čistije. Nema više prašnjavog igrališta, sada je tu park sa puno cveća. Nema kafanice "pod krošnjom" niti one cevi sa vodom. Paralije mi nije lepa ali je i dalje beskrajno šarmantna. Voleću je dok živim, ulepšala je detinjstvo hiljadama naše dece.

Oprostite na opširnosti. Verujem da će se mnogi prepoznati u ovom tekstu. Veliki pozdrav svima!, napisao je on na kraju svog prisećanja na bezbrižne dane detinjstva.

(Espreso / Blic)