NATALIJA IZ BEOGRADA KOJA JE DOŽIVELA KLINIČKU SMRT OPISALA JEZIVO ISKUSTVO: "Osetila sam njegovo prisustvo..."

Vaspitačica Natalija D. (50) iz Beograda, koja je ovog meseca doživela kliničku smrt, odnosno izlazak iz svog fizičkog tela, tokom operacije u КBC „Dr Dragiša Mišović” na Dedinju navodi da smrt sigurno nije kraj, već samo prelazak u drugačiji oblik života.

– Hirurška intervencija odstranjivanja polipa (eksplorativna kiretaža) odvijala se pod totalnom anestezijom, ali ne jakom, a negde pred kraj operacije dogodilo mi se nešto neobično. Izgledalo mi je kao da sam izašla iz sebe same, iz svog fizičkog tela, uzdigla se malo gore i videla tunel od izmaglice i svetlost. Bila sam zbunjena, okrenula se ka sebi i gledala lekare i medicinske sestre nada mnom. Iako su hirurzi i sestre bili u zelenkasto-plavkastim uniformama, činilo mi se da su u besprekorno belim, kao da je i njih zapljusnula svetlost smrti koja se niotkuda uvukla u operacionu salu. U panici su ponavljali: „Dajte joj paracetamol!” – priča Natalija.

Natalija je istakla da veruje da njen povratak iz kliničke smrti ima veze sa pogibijom njenog dečka Ivana tokom rata 1991. godine u Hrvatskoj. Pre raspada Jugoslavije, njih dvoje bili su srećni u Zagrebu. Кada je krenuo u rat, ona je izbegla u Beograd. Кaže da je osetila trenutak njegove smrti.

Ona je, opisavši viziju koju tvrdi da je imala, navela da je stajala ispred jednog staklenog zida u kraju u kom je stanovala i odjednom se ambijent pretvorio, kako navodi, u nešto nalik aerodromu, sa ogromnim holom i staklenom kupolom.

– Osetila sam Ivanovo prisustvo, okrenula se i videla ga u vojničkoj uniformi na pokretnom stepeništu koje vode u nebo. Spuštao je vojnu torbu, mahao mi i plakao. Čula sam da mi je rekao: „Nemoj da plačeš, jer kada bog razdvoji one koji se vole, on će ih jednog dana ponovo spojiti.”

Pitala je Ivanovog brata kako je izgledala vojnička torba njenog dečka, da li je kao ona koju je u svojoj viziji uočila na pokretnim stepenicama.

– Opisao je identičnu torbu. Ta vizija je u stvari bila Ivanov pozdrav sa mnom, ali je i pokazala da njegova smrt nije kraj. Sve se negde nastavlja i vrti ukrug – završava Natalija.

PISMO PRONAĐENO NA GROBU

Ivan je poginuo mesec dana po izbijanju rata, a nekoliko nedelja nakon njegove smrti Natalija je iz Srbije otišla u Bosnu kako bi telefonirala.

– Čim sam čula glas Ivanove majke, sve mi je bilo jasno. Na njegov grob sam stavila ružu i pismo. Kada sam posle deset godina ponovo išla na groblje, nisam pronašla grob, pa sam od grobara zatražila pomoć. Ivana su nakon pogibije njegove majke premestili u drugu grobnicu. Jedan grobar me je pitao da li sam Ivanova devojka i ispričao da je neko pronašao moje pismo, nimalo oštećeno, jer je bilo u najlonu. Pročitali su ga na sahrani Ivanove majke, zbog čega su svi plakali, i pred ukop u drugu grobnicu stavili su ga na njegov sanduk. Čudno jeste i da pismo vremenom vetrovi nisu oduvali – kaže Natalija, koja je pisala o njihovoj ljubavi, o upoznavanju u Zagrebu, letovanju u Splitu itd.

(Espreso / Objektiv)