"PLAKALI SU I JECALI, STARICA JE IMALA MRTVAČKI BELE NOGE"! Meštani se plaše da prođu pored futoškog groblja

Futožane već godinama proloazi jeza kada prolaze pored groblja jer kako tvrde odatle dopiru jezivi zvuci. Kako kažu, groblje plače i svake noći čuju se jecaji i prigušeni zvuci sa groblja.

Pored ovih noćnih užasa meštani kažu da se u sumrak može videti jedan neobičan stariji par. Oboje su u crnini, bledi sa jezivim plamenim očima. Starica nosi crne mrežaste rukavice i istu takvu maramu, a u naručju čvrsto steže drvenu lutku. Njene gole i bose noge i upadljivo modri dugi nokti izazivaju još veću jezu.

Ovo je priča jedog Dragana Kordića iz Futoga:

Krenuo sam iz Novog Sada kući, sa posla. Da bih skratio put, krenuo sam prečicom. Ušao sam na groblje i krenuo putem kojim sam kao dečak nebrojeno puta prošao. Na groblju je vladala mrtva tišina. Čak se ni ptice nisu čule. Kako sam se približavao centralnom delu groblja, do mene su počeli da dopiru tihi jecaji iz daljine. Ispod hrasta koji se nalazi u samom centru groblja video sam starca i staricu. Oboje su, od glave do pete, bili obučeni u crno. Starica je u rukama držala drvenu lutku. Čim su me ugledali, počeli su polako da se kreću prema meni i da ispuštaju užasne krike i nešto nalik na jecaje. Plač se začuo i iz lutke u staričinim rukama. Starica je bila bosa i golih nogu. Njene mrtvački bele noge i ruke su u odsjaju udaljenih uličnih svetiljki izgledale još stravičnije. Ja sam se od straha skamenio na mestu. Iako sam osećao jaku želju da pobegnem, noge me jednostavno nisu slušale. Stajao sam tu, a starac i starica su mi se polako približavali. Starac je išao lagano prema meni i ispuštao smrtničke krike od kojih mi se naježila svaka dlaka na telu. Starica je i dalje u jednoj ruci držala drvenu lutku, a drugu ruku je pružala prema meni i stiskala je u pesnicu. Jasno sam mogao da vidim njene duge i modre nokte koji su pretili da se zariju u moje telo.

STARICA ME JE POVELA U JEDAN GROB!

Već je pao mrak. Prošlo je skoro sat vremena od trenutka kada sam ušao u groblje. Starica me je povela u jedan grob! Jednostavno me je uzela za ruku i uvukla kroz vlažnu zemlju u neki drugi svet, svet mrtvih. Drvena lutka, koju starica ni u jednom momentu nije ispuštala iz ruku, ispod zemlje je postala ljudsko biće, novorođenče. Starac i starica postali su mladi ljudi. Vodili su me kroz svet mrtvih. Sretali smo mnogo ljudi koji su me uglas molili da sprečim žive da na groblju remete njihov mir. Neki su pretili, neki plakali i jecali, a neki su čak i počeli da nasrću na mene.

U jednom trenutku bio sam sa svih strana okružen prikazama koje su kroz jecaje i užasne krike poručivale da ih ostavimo na miru.

(Espreso)