BEOGRAĐANKA TVRDI DA JE DOŽIVELA ČUDO NA OSTROGU! "Ono što se tamo desilo pamtiću DOK SAM ŽIVA"

O manastiru Ostrog sigurno ste već čuli mnogo legendi i tvrdnji, a mnogi su i sami bili svedoci čuda Svetog Vasilija Ostroškog, čije svete mošti počivaju u ovom manastiru.

Zbog svih tih priča, mnogi se na putu do mora odlučuju da posete Ostrog, ali su oni koji tamo ostanu da prespavaju u manjini – zbog vremena, gužve, žurbe…

Sada vam u detalje prenosimo kako to izgleda, iz ugla jedne Beograđanke koja se nedavno vratila iz Ostroških planina.

- Prvo moram da vam kažem jedno – ako ste nekad čuli da na Ostrog ne možete da pođete kad vam je volja, već kad vas Sveti Vasilije pozove, ja sam tu da vam potvrdim da je to čista istina.

Posle višemesečnog planiranja i dogovaranja oko odlaska, svaki plan je propao. Ili nema novca, ili nema autobuskih karata, ili nema vremena, ili je loše vreme… Uvek nešto. Kada sam na kratko odustala, u utorak je stigao poziv kao grom iz vedra neba – Hoćeš u petak na Ostrog? Besplatno je, noćimo tamo, krećemo u petak uveče, vraćamo se u nedelju uveče?

Naravno da hoću! I eto ga – idem, konačno, novac mi i ne treba, a slobodan vikend se sam namestio!

Noćno putovanje prošlo je brzo, i ođednom posle 8 ili 9 godina, više se i ne sećam, ponovo u daljini ugledah obrise Ostroških planina. Osmeh mi se sam razvukao na lice, i dok je naš mini-bus lagano vijugao putem punim krivina, polako je se i velika, bela svetinja ušuškana u skoro sam vrh krševite planine polako nazirala između drveća.

Povremeno su mi pažnju skretali komentari vozača (Majko mila, šta je ovo, sletećemo!) i mojih saputnika koje je hvatala mučnina od visine i krivudanja. Htela sam da im kažem na sav glas: Hej ljudi, pa ovde ne može ništa da vam se desi!

Konačno, uspenjali smo se do donjeg manastira posvećenog Presvetoj Trojici. Odatle, reče vođa puta, ko želi, može pešice, ko neće – vozimo do gornje kapije. Naravno, pešice!

I da znate – strmo je, visoko, ima dosta da se hoda, naporno je – naročito onima koji kao ja pretežno sede u kancelariji. Ipak, moje dve divne pratilje, koje sam na ovom putovanju i upoznala, i ja na kraju smo žive i zdrave stigle, savladavši kamenito i nestabilno improvizovano stepenište kojim se kroz šumu dolazi do Gornjeg Manastira.

U porti manastira – bar 300 ljudi! Jedva smo uspele da pronađemo strunjače i ćebad i smestimo se među stotinama ljudi koji su se tiskali na prostranom betonu ispred konaka, samo da bi uspeli da prespavaju jednu noć pod velikom svetinjom.

Sačekasmo red za celivanje moštiju – punih 2 sata. Kolona se vrlo polako kretala uskim stepeništem koji vodi do pećine u kojoj se čuvaju mošti Svetog Vasilija. Sunce je upeklo u stene, a mene strašno zabolela glava.

Pitala sam se hoću li izdržati, kada su mi se misli same izgubile i otišle Svetom Vasiliju. U tren oka (verovatno mnogo više), našla sam se u pećini i poklonila se svečevim moštima.

O, kako me je čudesno prošla glavobolja! Verujte, nemojte da verujete, meni je svejedno, ja znam!

Posle večernje molitve, prošetala sam sa novim prijateljicama, i otkrile smo koliko su monasi i devojke koje dobrovoljno pomažu na Ostrogu divni, požrtvovani i koliko im je stalo da svima izađu u susret, da svakome daju besplatnu svetu vodu i osveštano ulje, da svakog ko želi ispovede, prime da celiva mošti…

Preumorne od puta, mislile smo da legnemo već u 8 – na kraju, ja sam sebe uhvatila kako se po mrklom mraku ponovo penjem prema pećini, a jedna od mojih saputnica čeka red za ispovest.

Kada sam se konačno smestila na svoj deo strunjače, zaspala sam istog trena. Ranije tog dana slušala sam ljude koji govore kako ćemo se posmrzavati, kako nema dovoljno ćebadi, kako duva vetar, hoće kiša… I pala je, nakratko, ali nismo odustale – pokrile smo stvari i čekale da stane.

Da se vratim na noć. Ne znam ni sama koliko sam već spavala, kada me je probudila iznenadna hladnoća. Jedva sam otvorila oči i videla nešto što mi se toliko urezalo u dušu da ću verovatno pamtiti do kraja života.

U kući u kojoj živim, navikla sam da se u sred noći probudim i ugledam zavesu na kojoj se granje drveća poigrava i pomoću uličnog svetla pravi razne oblike, kojih sam se plašila kad sam bila mala.

Ovoga puta, otvorila sam oči i ugledala ogroman kameni gorostas, koji je pokrivao čitav moj vidokrug.

Trebao mi je trenutak da se setim gde sam. U sredini stene – ikona Svetog Vasilija, čiji lik kao da me je gledao pravo u oči. Više nje, veliki beli krst koji sija. A ne znam od čega sija, tu nema svetla. Nažalost, u momentu mi nije ni palo na pamet da fotografišem.

Hladnoća je nestala, opet mi je bilo toplo. Znala sam da me ogromna stena čuva, i mene i sve koji su mirno spavali oko mene.

Htela sam nekome da kažem. Sa osmehom sam pogledala u Jelenu – mirno je spavala. Zatim u Nevenu – sanjala je poput bebe.

Sa istim osmehom ponovo sam legla, a tonući u san, čula sam nešto što bih mogla da opišem kao tiho kuckanje i lagani bat koraka. Nisam htela da otvorim oči. Verujem ko je to bio. Znam ko je to bio.

I otkrila sam zašto mi je bilo hladno – vetar je sa mene zgrnuo do struka tanano ćebe kojim sam se pokrivala. Bila sam mu zahvalna što me je probudio da vidim tu lepotu, tu tonu naizgled suvog i beživotnog kamenja sa blještavim ukrasom na vrhu, koji preko noći postaje gordi, snažni, nepokolebljivi čuvar, koji vas ne da ničemu i nikome.

A na planini koju čuva Sveti Vasilije moguće je sve – pa čak i da iz grube, oštre i strme stene niknu ljubičice i neko predivno roze cveće koje sam prvi put u životu videla.

(Espreso/Novosti)