ĐERDAPSKI OSTROG NA LITURGIJI OKUPI I PO NEKOLIKO HILJADA LJUDI: Zašto naš narod po MOLITVU i UTEHU ide u Tumane?

Manastir Tumane kod Golupca iz godine u godinu pohodi sve više vernika koji se u potrazi za izlečenjem mole tumanskim isceliteljima – Svetom Zosimu i Svetom Jakovu. Priča koja sledi otkriće vam deo tajni koje krije tumanska svetinja ili Đerdapski Ostrog, kako ga vernici zovu.

Skriven u podnožju golubačkih planina, u savršenom skladu s prirodom, manastir Tumane opstaje već šest vekova. Prošle godine proslavio je 630. rođendan. Kada smo prošle godine jednog prohladnog, ali sunčanog decembarskog dana stigli ispred manastirske porte, vreme, barem ono prema kom mi podešavamo život, prestalo je da postoji.

Ostali su samo mir i spokoj. I molitva, jedva čujna, koja klizi s usana vernika dok celivaju mošti dva svetitelja i mole se pred ikonom Majke Božje, koju su srpskoj crkvi ostavili ruski monasi emigranti davne 1918.

Zadužbina Miloša Obilića

Narodno predanje ima svoju verziju nastanka ove svetinje. Veruje se da je Miloš Obilić na teritoriji današnjeg sela Dvorište imao dvor. Jednom prilikom pošao je u lov i tada je nehotice ranio pustinjaka Prepodobnog Zosima Sinaita. Užasnut onim što je uradio, Miloš je uprtio Zosima i poneo ga ka dvoru da mu izvida rane, ali Zosim je na mestu gde je danas crkva uzviknuo: „Tu mani i pusti me da umrem.“

Tako je i bilo...

Opterećen kajanjem zbog nenamernog ubistva Zosima, Miloš nad njegovim grobom poče da gradi crkvu. Kada je gradnja došla do krova, iz Kruševca mu stiže pismo kneza Lazara u kome mu poručuje: „Tu mani zadužbinu, no o’ma dođi u Kruševac da se posavetujemo ’oćemo li na Kosovo protiv neprijatelja.“ Kako se Miloš Obilić s Kosova ne vrati, narod završi crkvu, a ovom pričom i dan-danas objašnjavaju otkud manastiru baš ovo ime.

Tri puta je ova svetinja posvećena Svetom arhanđelu Gavrilu rušena, ali je ponovo nicala na istim temeljima.

Polovinom 20. veka, zbog nekolicine preostalih monaha, Tumane prvi put u svojoj istoriji postaje ženski manastir. Pola veka potom ponovo mu je vraćen istorijski status muškog manastira, a njegov procvat počinje u jesen 2014, kada je u ovu svetinju stiglo monaško bratstvo od četvorice monaha. Zatekli su manastir u lošem stanju, pa su odmah zasukali rukave.

– Uz pomoć božju i naroda vernog, tada je krenula duhovna i materijalna obnova ove svetinje. Vodimo se drevnom tradicijom srpskog monaštva, a to je gostoljublje. Shvatili smo da nemamo pravo da zarad našeg monaškog mira i života zanemarimo potrebe naroda – priča monah Petar.

Isceljujuća moć moštiju

Verujem, kaže, da sila i blagodat božja privlače vernike da u tolikom broju dolaze u manastir Tumane, jer narod ima nepogrešiv osećaj za svetinju.

– Vernike je kroz vekove privlačilo prisustvo svetiteljskih moštiju Svetog Zosima, koji ima dar iscelivanja. Naknadno su izvađene i mošti Svetog Jakova, rođenog krajem 19. veka, koji je novokanonizovan u maju 2017. Jakov je u Francuskoj stekao dva doktorata, ali se nakon poznanstva s vladikom Nikolajem posvetio monaškom životu.

Na službi, vikendom, u manastiru nekada bude i po nekoliko hiljada ljudi. Ne mogu svi da stanu u crkvu, već u porti putem razglasa slušaju bogosluženje.

– Vrata naše crkve su uvek otvorena. Narod dolazi da mu se pročita molitva, da čuje utešnu reč. I tako su se s vremenom pronela priča o našem manastiru, kao i čudesna svedočanstva naših vernika – kaže jeromonah Petar.

Udaljena nešto više od kilometar, u gustoj šumi, u stenama, nalazi se isposnica Svetog Zosima, gde je ovaj svetitelj živeo i molio se. Vernici nakon obilaska crkve svrate i tu i pomole se za zdravlje. Veruje se da molitva na ovom mestu najviše pomaže osobama koje imaju problema s vidom.

A kako su posle molitve ozdravili i o raznim čudima koja su se ovde desila, ljudi sami pričaju. Njihove priče prenose se dalje, granice nemaju. Srećom, čuju ih oni kojima je pomoć potrebna i otuda toliko ljudi u ovoj golubačkoj svetinji.

(Espreso / Blic Žena)