AMERIČKI SAN POSTOJI SVUDA OSIM U AMERICI: Lazar iz Kragujevca opisao sve do detalja

Očekivanja koja imamo kada napuštamo matičnu zemlju i odlazimo u inostranstvo u potrazi za boljim životom i drugačijim iskustvima, često postanu zablude, a navikavanje na drugačiji sistem i način života mnogima teško padne. Kragujevčanina Lazara Pavlovića okolnosti su 2015. odvele u Dubai, zatim na Filipine, pa u Ameriku, gde živi "život na točkovima" kao vozač kamiona.

"Put napredovanja ne teče teško, ali nije ni lako kako svi očekuju da će biti. Laž je i zabluda koja se stalno širi da čim dođeš, posao te čeka, ubaciš se u sve brzo. Ni ja posle nekoliko godina ne mogu tako brzo da nađem ono što me interesuje. Pare ni ovde ne padaju sa neba. Moraš da se potrudiš, da tražiš, da radiš na svom egu. Amerikanci su mnogo drugačiji", započinje svoju priču Kragujevčanin Lazar Pavlović.

Ističe da je jedan od najvećih problema života u Americi što "kod njih uvek moraš biti nasmejan", jer naš karakter nije u skladu sa tim veštačkim, robotskim osmesima koji se kod njih traži. Zato za portal "IKragujevac" kaže: "Američki san postoji svuda sem u Americi".

"Rođen sam u Sušici, završio OŠ "Jovan Popović", potom Drugu kragujevačku gimnaziju. Pored roditelja, imam tri godina mlađeg brata Uroša. Pamtim da sam se od malena zarazio sportom i sebi zacrtao karijeru svetski poznatog fudbalera. Otac, koji je voleo fudbal, odveo me je prvo na fudbalski trening, dok je majka bila za rukomet, u kojem sam se nekako snašao, ali više da bih ispoštovao majku. Školu ne pamtim baš u lepom sećanju, imao sam drugačije vizije, snove, rano ušao u svet sporta, dok je mali broj drugova o tome razmišljao. Danas održavam kontakt sa svega dvoje, troje njih", navodi Lazar.

Ponet svojom najvećom ljubavlju, fudbalom, već sa 16 godina počinje da radi kao personalni asistent, kako kaže, čuvenom Makiju u teretani "Apolon", a uz teretanu nije propuštao ni fudbalske treninge.

"Išlo mi je dobro, naučio sam zdrave navike života: šta jesti, kako trenirati, a da se ne preforsiraš, dobio na fizičkoj i mentalnoj snazi. Odlučio sam da upišem fakultet i teorijski i praktično upotpunim svoje znanje", dodaje Pavlović.

Fakultet sporta završio je u Leposaviću, najviše zbog rada u teretani i kao kondicioni trener mališanima u fudbalu, uzrasta od sedam do deset godina.

"Beograd je zahtevao svakodnevnu nastavu, dok smo u Leposavić odlazili svake druge nedelje, i to vikendom. Stekao sam diplomu, čak u jednom trenutku poželeo da budem profesor. Zimi sam radio kao profesor rekerativac na Kopaoniku obučavajući decu do 12 godina, a uporedo igrao fudbal sve do 2012. godine kada sam doživeo nasreću na terenu. Naime, grub start protivnika učinio je da pokidam ligamente, a oporavak je bio dug i značio je kraj moje fudbalske karijere. Moj životni san polako se izgubio", priča Pavlović.

Godine 2015. otišao je u Dubai, koji je bio meka za fitnes trenere.

"Dobio sam vizu, sve potrebne papire i dve godine proveo u luksuznom hotelu radeći sa klijentima na poboljšanju njihovog izgleda. Bliski Istok je potpuno drugačija sredina, tamo nema puno mesta za kreativnost, najviše se ceni trud, veliki rad, a na prvom mestu da gost bude zadoovljan. Bio sam dobro plaćen za svoj posao, ali moja energija, potraga za premeštanjem, uslovila je da nakon dve godine promenim sredinu. I dalje sam u kontaktu sa nekim od klijenata onlajn, traže savete i činim koliko mi vreme dozvoljava", objašnjava Lazar.

Filipini

"Put me je naveo na ovu egotičnu destinaciju, ali bio sam iznenađen svime. Pošto nisam izgledao kao oni, stalno su me zagledali, pokazivali na mene , jedan poptuno fascintan svet. Tu sam nastavio da radim kao fitnes instruktor, ali je zarada bila niska i odlučio sam se da pokušam da doživim američki san s obzirom na to da je moj mlađi brat Uroš već tri godine, pre mog dolaska, bio u Njujorku. Radnu i boravišnu vizu dobio sam još u Emiratima i legalnim putem stigao do obećane zemlje", priseća se Pavlović.

U Ameriku je stigao 2017. godine i naselio se u čuvenom Bronksu, nadaleko poznatom getu.

"Sve što sam znao, čitao, čuo ne može da se poredi sa ličnim iskustvom. Živeo sam u podrumu, brinući o svojoj bezbednosti, jer sam bio jedini belac. Da bi popunio vreme, odlazio sam u tertanu, u kojoj sam pored crnacaca i Španaca, bio jedini beloputi. Zazirali su o dmene, jer beli ljudi u Bronks obično dolaze u policijskoj uniformi. Mislili su da sam prerušeni policajac, pa smo zazirali jedni od drugih. Tek posle par meseci, mogao sam da odahnem i ne brinem o svom opstanku, jer su shvatili da sam sličan njima, čovek pre svega. Postoji puno ružnih, manje lepih stvari, ali o tom bih možda napisao jednoga dana", navodi Pavlović za "IKragujevac".

Sledeća stanica bio je grad sa dvadeset miliona stanovnika, onaj koji nikada ne spava.

"U Njujorku sam radio najkrvaviji i najteži posao, a to su selidbe. Mnogo ljudi ne zna, ali Njujork, naročito Menhetn, imaju izuzetno stare zgrade i nijedna nema lift. Po 60 kilograma nameštaja natovariš na leđa i nosiš gore - dole, od prizemlja do 6, 7 sprata. Svačega sam se nagledao: prljavih, zapuštenih, stanova uprskanih izmetom, po stanovima mrtve životinje, smeća mesecima neodlaganog... To je bio dobro plaćen posao, kada traje sezona. Njujorčani imaju običaj da se stalno sele, na svaku godinu, dve menjaju stanove. Najidalnije doba bilo je od maja do septembra kada dnevno možeš da zaradiš i do 500 dolara, dok se socijala seli zimi, i tu često firmi ne plati, pa se zarada svede na stotinak dolara dnevno", dodaje Lazar.

Selidbe su, kaže, najteži i najisplatljiviji posao u Njujorku, pa je potrebno biti mentalno jak i izdržati ogroman pritisak.

"Zahvaljujući svom memorijskom pamćenju, sa svega par meseci upoznao sam svaki kutak ovog grada, za razliku od svog malđeg brata koj ni trećinu mesta nikada nije posetio. Najgori su prvi meseci rada, radno vreme je od 17 do 21 sat tokom dana, dok ti za spavanje ostane tek po 2, 3 sata. Tek da se kaže da si uhvatio san. Jednostavno, novac te povuče i zaboraviš na sve", dodaje.

Život na točkovima

"Kada sam osetio da su selidbe iscpele moje telo, odlučio sam se za vožnju kamiona. To je krenulo u doba korone i mogu da kažem da je bio najisplativiji posao u vreme pandemije. Počeo je moj život na točkovima, voziš po 16, 17 sati tokom kojih promeniš po nekoliko država, vidiš različite kulture u okviru jedne zemlje, živiš na točkovima i to se učinilo, napokon, kao prilika da osnujem firmu i da kamioni postanu moja budućnost", ceni Lazar.

Pre tri meseca na Floridi je otvorio svoju kompaniju, ima svoj kamion i planira da proširi vozni park sa još 10 kamiona, jer smatra da trenutno nema boljeg posla u Americi.

"Zarada je veća od doktora, treba iskustva, vožnja nije laka u Americi, puno papira je potrebno za registraciju. Trenutno ne znam dokle ću voziti, mora da prođe duži period. Prednost je svaki dan biti u drugoj zemlji, preko 50 zemalja, dnevno po 2, 3 zemlje, pamtim memorijski dobro, mene zovu da pitaju za savet oni koji voze mnogo duže od mene. Kalifornija nije kao Los Anđeles, katastrofa, neće niko da prizna da nije kao na razglednici, svi idu u Holivud, od 8, 10 okruga, i 2, 3 naselja srednji stalež, ostalo je siromašno, mnogo šatora, beskućnika, nigde ne postoji lepota kao ona zapadnoj obali, na svakom ćošku kamp kućice, meksičke četvrti su jako opasne", dodaje Lazar.

"Maštam da se vratim na dedovinu kada ostvarim svoj san"

"Kragujevac mi je u mislima: nemam klasičnu nostalgiju, jer se odmah vežem za hranu. Svuda ima naših ljudi, restorana, tako da mi to ne nedostaje. Voleo bih još malo da se sredim, da mi roditelji dođu u posao, da zasnujem porodicu. Kragujevac sam nakratko posetio par puta, ali imam dedovinu u Ramaći, podno Rudnika, ogromno imanje. Maštam, da jednog dana, kada ostavrim svoj san, dođem na dedovinu, nastavim posao svojih predaka i uživam sa porodicama u selu kojeg nem, po lepoti, cenu nijednog viđenog predela u Americi", zaključuje svoju američku priču Kragujevčanin Lazar Pavlović.

( Espreso / Blic )