"VELIKI SE TERET OBRUŠAVA NA NAŠU DECU": Srpkinja iz Švajcarske podelila BOLNU ISPOVEST!

Teškoće i izazovi sa kojima se suočavaju deca gastarbajtera, koji su u inostranstvo otišli u potrazi za boljim životom, više su od dva jezika, dva pasoša i dve države.

Razapetost između dva sistema vrednosti, očekivanja roditelja da postanu ono što oni nisu uspeli, a da zadrže sve ono na šta su oni ponosni, ponekad je veliki teret za decu koja tamo odrastaju, a roditeljima neprestana briga.

Priču o očekivanjima, odrastanju u drugoj državi iz roditeljske perspektive opisala je Romana Radović u svom autorskom tekstu za rubriku "Moj život u inostranstvu" koja izlazi u "Politici". Prenosimo vam je u celosti.

"U kući imamo raznih makaza kojima, po potrebi, sečemo papir, nokte, konce, ukrasne vrpce, običan kanap, predugačke zavese, šiške… U tome ne vidimo ništa posebno. Moje prvo sećanje na makaze potiče iz vremena kad sam imala pet godina, još pre nego što su mi, zajedno sa lepkom za papir, postale deo obaveznog školskog pribora. Sate sam provodila sa makazama iz majčinog pribora za vezenje goblena u ruci štrickajući papiriće i praveći kojekakve potrepštine za svoje lutke.

Niko od toga nije pravio naročitu famu, sve dok su viškovi bivali uredno pokupljeni i bačeni. Znalo se da makaze, kao i ostali oštri predmeti, nisu za sasvim malu decu, a u određenom uzrastu dobila sam ih jednostavno na korišćenje i spontano upotrebila.

Trebalo je da prođe skoro trideset godina, da se preselim u Švajcarsku i naučim lokalni jezik i običaje da bih spoznala da je upotreba makaza jako važan indikator za razvoj deteta. Ono što sam ja radila makazama, kod nas se naziva "praviti od trica i kučina nove trice i kučine", a ovde se izuzetno ceni. Toliko da zaslužuje i poseban glagol, koji glasi "basteln".

Kako u Švajcarskoj najobičniji vrtić košta koliko studiranje sa internatom u nekoj drugoj zemlji, to se deca od oko tri godine upisuju u određenu vrstu za Švajcarsku specifičnih zabavišta.

Doseljenici se posebno motivišu da upisuju decu kako bi se ona bolje upoznala sa životom i običajima naroda švajcarskog i spremila za obavezno predškolsko obrazovanje. Čim trogodišnjaci sa svih meridijana stupe u pomenutu ustanovu, započne kuknjava i vapaj vaspitačica kako deca ne znaju da seku makazama.

Pred kraj zabavišta, uoči polasku u predškolsko, roditelji dobijaju pravu germanski preglednu brošuru sa stavkama koje se tiču veština neophodnih za prvu etapu obaveznog školovanja. Odštampane su i kućice u okviru kojih se može obeležiti stanje stvari i, ako vam je zaista stalo, čak i izračunati nivo spremnosti potomka. Baratanje makazama je na visokom mestu.

Krajem juna deca koja treba naredne školske godine da pođu u predškolsko imaju priliku da upoznaju svoju buduću vaspitačicu. Okupljanje, kome prisustvuju i deca i roditelji, prijatno je i lepo osmišljeno a veliko finale je trenutak kada vaspitačica roditeljima deli papir sa savetima šta bi još do početka nastave mogli da provežbaju kod kuće sa svojom decom. Da, upotrebu makaza obavezno.

Na nešto komplikovanijoj brošuri nadležne direkcije za obrazovanje koja se tiče očekivanja od deteta koje polazi u prvi razred osnovne škole preduslovi se dele na telesne i zdravstvene, socijalne i emocionalne i tek na kraju intelektualne. Kod telesnih i zdravstvenih, baratanje makazama se i dalje drži veoma visoko, u drugoj tački.

Sama ja što se svega pomenutog tiče mogu da odahnem. Dete mi ima već sad osnovni preduslov da postane frizer, krojač, limar, a možda čak i hirurg. Sa tim makazama problema nema.

No, u nas se makazama naziva još nešto. Makaze su i ona krajnje opasna situacija u saobraćaju kada vozilu u preticanju iznenada u susret počne dolaziti vozilo iz suprotnog smera, a ono više nema mesta da se vrati u svoju traku.

Te makaze su ujedno i pozicija svakog deteta koje odrasta, školuje se i živi u zemlji koja nije njegova matična i koje ne može ostati netaknuto u svom osnovnom jezičkom i kulturnom identitetu, a ne može postati ni ono drugo, nego mora večito da vozi negde između, po mogućnosti brže od svojih, u istom pravcu sa njima, ali tuđom trakom, a bez kolizije sa tuđima.

Predškolsko je ulazak u sistem i ulazak u makaze. Za svoje dete u makazama roditelj strepi, ali ga upravo on u njih i stavlja pa se dobija na kraju neka vrsta potpuno šizofrenog danka u krvi, u kome vičeš: "Rade, sine, nemoj majke (jezika, tradicije, kulture, porekla...) zaboravit", a istovremeno ga sam guraš tuđinu u ruke nadajući se da će dogurati do nivoa nekog modernog Mehmed-paše Sokolovića.

Veliki se teret obrušava na našu decu. Mi sami od njih očekujemo da vode dvostruki život, da budu uspešni u oba jezika i u obe kulture, da funkcionišu bez greške i ovde i tamo, da uzmu najbolje od svega, da postanu ono što mi nikad nećemo biti, a da ne prestanu da budu ono što mi jesmo.

Baratanje takvim makazama je teško. Teško je stvoriti dete koje najmanje dvaput (po jednom iz svake perspektive, iz svakog sveta, iz svake kulture) meri, pa tek onda seče. Ali ako se ta veština stekne, onda je zanat koji zlata vredi.

Od avgusta, dakle, učimo da koristimo makaze", piše Romana na kraju svog pisma "Politici".

(Espreso / Blic)