JOVANKA JE ZNALA DOBRO DA ODBRUSI, A KRITIKE JE REDOVNO DOBIJALA: “Ko je ova KOZA? Ćuti, to je Titova buduća žena”

U knjizi “Jovanka Broz: Život i tajne Titove udovice” otkriveni su detalji o ženi najmoćnijeg čoveka bivše SFRJ, a mi vam prenosimo odlomak iz nje:

I Broz je bio, piše Jože Pirjevec u knjizi “Tito i drugovi”, zaljubljen u nju, pa joj je u zimu 1947, dok se lečila na Golniku kod Kranja (tamo je svega godinu i po ranije, u istom sanatorijumu, preminula Davorjanka Paunović), svakog dana slao ljubavna pisma i bukete crvenih ruža. Iako nisu bili u zvaničnoj vezi, Jovanka je već tada počela da se ponaša kao prva dama. Ostalo je zabeleženo da je 1949. godine s Rankovićevom ženom Slavkom stigla u Kopar, da izvadi ilegalni pasoš za put u Trst – otvorila je, dakle, sezonu odlazaka Jugoslovena u šoping, koja će trajati narednih nekoliko decenija – i da je tamo došla u konflikt s narodnom milicijom. “Ko je ova koza?”, upitao je jedan milicioner koji ju je smatrao bahatom. “Ćuti, to je buduća Titova žena”, odgovorio mu je kolega.

Tek će Ranković, uvek puritanac, naterati Tita da se oženi Jovankom. Leka je smatrao da rukovodeći kadrovi moraju da daju primer. Događaj koji će promeniti i Tita i Jovankin život zbio se u proleće 1951, kad je Tito imao napad žuči, a Jovanka je sve vreme bila uz njega i negovala ga, čak i bolje nego bolničari na Bledu.

Milovan Đilas se toga sećao ovako (ovde dato iz knjige “Osuđena bez suđenja” Vladana Dinića, u izdanju „Svedoka“, u kojoj su prikupljeni odeljci čuvenog feljtona “Ispovest Jovanke Broz”, koji je u avgustu 1993. odjeknuo čitavom Jugoslavijom):

– U Titovu spavaću sobu upali smo Ranković i ja. Tu negde bio je i Kardelj. Tito se previjao na postelji, u grčevima, kratkotrajni jecaji smenjivali su se s gubljenjem daha. Upitao sam ga nešto suvišno i besmisleno, kao i obično u takvim trenucima. Uzvratio je s jetkim bolom…

“Jovankino staranje oko Tita u bolesti, upadljivo brižno i osobeno, učinilo je vezu između njih dvoje – i do tada očitu za sredinu oko Tita – neskrivenom i prirodnom. Uveče, uoči Titove operacije, posle večere smo zasedali – lekari i skoro čitav Politbiro – u salonu. Bila je tu i Jovanka; prvi put uzdignuta iz lažne i neprirodne uloge pratioca, tiha i pomalo postiđena.”

U aprilu 1952, njihova veza najzad je i ozvaničena: prvo, kako se to tada radilo, na partijskom sastanku, a nakon toga i pred matičarom…

Venčanje nije bilo ni po čemu posebno. Jovanka je nosila venčanicu koju je lično izabrala Pepca Kardelj. Svečani ručak dogodio se u starom dvorcu Dunavka kod Iloka, usred vinograda i lovišta s pogledom na Frušku goru. Svatovi su bili većinom komunistički rukovodioci, a zabava se pretvorila u pravu pijanku.

“Rešavanje odnosa” dalo je Titu ideju da i drugi rukovodioci moraju da srede svoj privatni život. U Beogradu je, kako je zabeležio Dedijer, došlo do prave poplave venčanja, što je ženu francuskog ambasadora nateralo da izjavi:

“Drugde idemo na sahrane, a ovde na venčanja.”

Jovanka se prvi put pojavila u javnosti kao Titova supruga 19. septembra 1952, kad je na Bled stigao Entoni Idn, britanski ministar spoljnih poslova. To je bila prva poseta nekog tako visokog zapadnog zvaničnika nakon rastanka sa Staljinom, pa je fotografija brzo obišla svet. A na fotografiji je najupadljivija bila upravo ona, između britanskog aristokrate i korpulentnog komuniste, kratko podšišana, vitka, s osmehom na kojem su se beleli zubi i koji je bio dostojan holivudskih diva. Novinari, hitri kad treba da se dodvori šefu, brzo će taj osmeh proglasiti za “najlepši jugoslovenski”, mada je bilo onih koji su, u svoja četiri zida, umeli da se sprdaju s njom nazivavši je “Sveta Jovanka Nasmešena”.

Mimo bliceva foto-reportera, Jovanka je bila uplašena i zbunjena, i nije baš do kraja znala kako da se ponaša. Bila je toga i sama svesna, pa na sledeće veliko putovanje – u proleće 1953. Tito je išao u posetu kraljici Elizabeti Drugoj – nije ni otišla. Nije pomogao ni tronedeljni kurs bontona kod Vlatka Velebita i njegove žene Vere u Rimu.

Nije da je Jovanki nedostajalo samopouzdanja: nosila je upadljivo duboke dekoltee, na šta joj je Pepca Kardelj jednom i ukazala.

“Imam šta i da pokažem”, odbrusila je Jovanka i počela još upadljivije da se oblači i da nosi nakit koji, prema mnogima, nije bio prikladan za jednu ženu komunističkog vladara, posebno kad je s Brozom išla u posete zemljama Trećeg sveta, jugoslovenskim partnerima iz Pokreta nesvrstanih. Dešavalo se, kao u Bangladešu ili u Egiptu, da Tito govori o siromaštvu, dok Jovanka – ili Jole, kako joj je često tepao – pored njega sedi s dijamantskim minđušama i ogrlicama.

Pa ipak, makar u onim prvim godinama, Jovanka je bila bezgranično odana Titu. I opet Đilas, iz Dinićeve knjige:

“Tito je za Jovanku bio partijsko i ratno božanstvo kome su svi bili dužni sve da žrtvuju. Ali, ona je bila žena koja je spoznavala Tita i kao muškarca i zaljubljivala se sve predanije u njega…”

Brozova deca, kako se tada šaputalo, nisu mnogo marila za nju. Žarko je bio uvek problematičan, a Miša se ponašao mahom uvređeno. Jovanku to nije preterano potresalo, mada jeste nešto drugo: želela je da ima decu. Ipak, Tito je bio protiv toga…

“Jovanki su, uprkos intimnoj tuzi zbog toga što Tito s njom nije želeo decu, slava i moć brzo zavrtele mozak”, pisao je Milovan Đilas. “Okupljala je umetnike, novinare, sugerisala filmske teme, dakako o Titu, čak i o sebi i svojoj četi. Bolje upućeni tvrde da je stoga bila na nišanu već krajem šezdesetih godina. S njom su oko Tita zavladale urednost i savesnost. A Tito je znao da bude prema njoj osoran i ciničan i pred drugima. Jovanka je opet trpela, ćutljiva i postiđena…”

(Espreso / Objektiv)