STOJAN JE IMAO SAMO 6 GODINA KAD JE OTIŠAO U LOGOR: Jedan događaj će mu zauvek ostati urezan u sećanju

Stojanu Subotiću bilo je tek šest godina kad je odveden u dečji logor Jastrebarsko. Zapamtio je kako su ih Hrvatski vojnici ispitivali, ali i video kako su udarili jednog dečaka u leđa, koji se više nije pomerio. Pamti, takođe, i kako se spasao.

- Šutnu onog dečaka u leđa. On se nije ni čuo, uopšte da se javio više, jer ga je udario negde, njemu se presekao i glas i kičma i sve moguće. E, reko' sad ću ja proći tako, onda bolje biti ustaša nego partizan. Zašto? Pa ja onda gledam, levo, desno: "Pa vi imate lepo crno odelo i lepu pušku", kaže: "Tako je, trči u onaj kamion". Onda kad smo stigli u taj logor, tri velike dugačke barake. Nama je slama bila prostrta i bilo je neke ćebadi - govori Stojan za "Prvu".

Vode nije bilo, a za ručak samo kuvani kromipir.

- Ujutru smo zapravo išli u stroj. Sestre one koje su nas pazile, one su nas terale da se molimo bogu, normalno, katolički da se krstimo - kaže Subotić.

Razboleo se od malarije i nekoliko dana je proveo u logoraškoj ambulanti, sve dok nisu došli partizani da ih oslobode.

- Ja kad sam se probudio već je sunce bilo izašlo, nigde žive duše nije bilo. Nema dece, da se čuje ona graja - priča Stojan.

Za medicinsku sestru koja mu je tada pomogla veruje da je Diana Budisavljević, ubrzo je prebačen u logor u Rijeci.

- Deca su umirala pored mene i onaj što je skupljao, skupi decu lepo, pobaca u sanduk i da ih sahrani - govori Subotić.

Jednog dana na vrata je došla njegova tetka Mara.

- Kada je ona došla, donela je neki spisak, odobrenje iz Gradiške da može da dovede dvadesetoro dece. Ona je tražila braću od stričeva, Branku, Iliju, Pavla... Međutim, nikoga ona nije našla nego mene, skoro mrtvog. Kad je mene tetka moja donela, a moja majka je tako zvala kaže: "Sejo, gde si ga našla, jel živ?", kaže: "Živ je, evo, pa ako ga spaseš - dobro će biti". Onda je ona mene čuvala. Ja sam tek 1943. godine u maju počeo ponovo da hodam - kaže Subotić.

Slična sudbina zadesila je i Dušana Aleksića, koji je u Jasenovcu 1942. izgubio dvojicu braće od stričeva.

- Dolazimo u Jasenovac i ulazimo na neku kapiju, to je sablasno videti. To je strašno. Ujutru kad sam se probudio, onda sam video da smo mi u ogradi, ograđenoj žici od 12 struka i još žice dijagonalno, tako da ni mačka skoro ne bi mogla proći - priseća se Aleksić.

U logoru je bio sa majkom i trojicom braće, jer su mu oca zarobili na Kozari.

- Povremeno su se spremali da dođu tamo. A ono narod navali, gladan, a oni odmah prekinu i ostaneš bez toga i nema ti druge, šta ćeš, ima da čupaš travu. A trava već počupana, jer su pre nas bili drugi - kaže Dušan.

Hrvatski vojnici su odvodili i ubijali stariju decu, a njegov brat imao je 14 godina.

- Ona je njemu jednostavno stavila maramu i suknju i on se skupio tako je ležao. Došao ustaša, pita je ko je to. "Kako se ona zove?", pita. Bratu je ime Spasoja, a mati kaže: "Zove se Spasenija" i kad smo krenuli, on je imao tu žensku odeću na sebi, pa je kad smo došli do tog stola gde su nas upisivali upisan kao žensko - Spasenija - kaže Aleksić.

Ostali su živi, kaže, zahvaljujući Marku Drči.

- Film "Dara iz Jasenovca" nisam mogao ceo da gledam, nego povremeno, pa kad se pojavi scena onog zločina , ja ustanem, pa ne gledam. Posle se vratim i tako. Međutim, ipak sam uspeo da povežem to sve što je u filmu. Što sam video na filmu, to je početak nečega što treba da se tek otkrije. A u stvari, to je bilo 100 puta gore - kaže Aleksić.

Kakva se tragedija desila u njegovom selu Donji Jelovac napisao je i u svojim monografijama.

(Espreso / Blic)