POTRESNE REČI MAJKE UBIJENE MILICE RAKIĆ: "Volela bih da je sanjam, ne plačem više, suze nekud idu"

Batajnica kod Beograda, Ulica Dimitrija Lazarova Raše. Podne, pre tri dana. Laka prolećna tišina. Malena Milica Rakić crtala i bojila lale u svojoj prvoj bojanki, pre nego što su je u kupatilcu, na noši, smrtno pogoditi projektili NATO, 17. aprila 1999. godine. Mama Dušica joj je, tada, upravo pripremala postelju za san.

NATO agresija na SRJ, ubio je našeg anđela. Trogodišnju devojčicu sa osmehom, pred čijom fotografijom suze same krenu.

U kući Rakića nema mesta gde nema Milice. Porodica živi s gnevom što su im je ubili kad se toliko radovala da živi.

Iza Dušice tokom razgovora stajala je njena i Žarkova ćerka Anđela. Dušica, senka od žene, a snaga diva. Anđela, smerna devojka, poput majke, drži se da bi se pripremila na ovaj susret koji boli. Tata Žarko je sa prijateljima od ranog jutra u seči drva. Miličin brat Aleksa, otputovao, dan ranije, na Zlatar da bude pri ruci drugu kome je preminuo otac, pišu Novosti.

- Nismo, nikad, razmišljali da napustimo ovaj stan, ovu adresu. Ovde smo bili zajedno. Ovde ostajemo zajedno - rekla je Dušica Rakić.

- Teški su nam ovi dani. To se rečima ne može opisati. Patnju potiskujemo i Žarko i ja. Aleksa i Anđela imaju pravo na svoju mladost, mada su oni svesni naše patnje - zvonio je šapat Dušice Rakić.

"Suze nekud idu..."

Dušica Rakić, kao senka. A, kao div. Na njenu tugu nakalemile se bolesti. Od stresa. Od bola. Od neprebola i nepravde. Od usuda, da ni ona sama, više suza nema. Ima ih. Samo se ne vide, slivaju se u dušu. Kada bi mogla da se isplače, možda je duša ne bi toliko bolela i telo savijala.

- Ne mogu da plačem. Jednostavno, suze nekud idu. Plakali smo, Aleksa dugo nije prestajao. Mnogo je voleo Milicu, on se njoj najviše radovao. I, ne sanjam je, a volela bih. Žarko je sanja. Kad ga, ponekad, vidim ujutro gotovo samlevenog, ja i ne pitam. Znam da je sanjao Milicu - kaže Dušica dok prelistava albume sa fotografijama iz Miličinog detinjstva, od pelena, do poslednjeg, trećeg rođendana.

Tu je i fotografija tragova koje su geleri ostavili na zidu. Sahrana. Dušica od bola pada. Baka polaže lutku na kovčeg...

- Uzmite i ove fotografije... ako mislite da su važne, prenose Novosti.

Anđela dodaje da je sada svesna bola i patnje svojih roditelja.

- Mama i tata su nas čuvali od ovih fotografija - kaže Anđela. - Dugo, ja i možda nisam bila svesna kolika je njihova patnja. Mamina, posebno. Sada sam svesna tog bola i duboko ga osećam.

"Kome je smetao spomenik?"

Danas bi Milica imala 26 godina, tri meseca i osam dana. Rakići su uz sve patnje zbog ubistva deteta teško primali i vesti o skrnavljenju spomenika na Tašmajdanu, čiji je deo bronzana skulptura urađena po liku njihove Milice.

- Kome je smetalo to obeležje - nepomirljiva je Dušica Rakić.

- To obeležje koje je vaša kuća podigla s pijetetom za svu decu žrtve NATO je i poruka i opomena da se nikome, nijednoj majci, nijednom roditelju ne dogodi nesreća koja je pogodila Žarka i mene - kaže ona.

Zahvaljujem svima koji naše dete ne prepuštaju zaboravu. Koji vraćaju zaboravljene uspomene na sve žrtve, kao što su i herojske žrtve Košara - govori Dušica Rakić. - Mi, Rakići, znamo ko je nama najviše pomogao, i mi to pamtimo.

Porodica Milice Rakić, njihova rodbina i prijatelji danas je oko 11 časova posetila grob ubijene devojčice. Tada je služen i godišnji pomen.

Dobrica Erić, naš poznati pesnik, napisao je pesmu "Čiko, ja tebe gledam s neba", u znak sećanja na Milicu Rakić i svu decu stradalu u NATO bombardovanju. Poeta je bio i član žirija koji je birao epitaf na spomeniku, dar "Novosti" i naših čitalaca mališanima ubijenim tokom agresije.

Čiko, ja tebe gledam s neba

I vidim te kao na slici

Čiko, ja sam onaj cvet-beba

Koji si ubrao u Batajnici.

Ja sam bila ona mala

Milica, što je zadremala

U maminom zagrljaju

A probudila se u raju.

Sad nisam ona bulka rumena

Već beli anđelak one bulke

Što gleda svoje najdraže s neba

I vidi tebe... i tvoje ruke.

Moj tata se sada brije

A moja mama pegla pelene

Ja ih vidim i žao mi je

Što ne vide i oni mene.

Eno i moje roze noše

I lutke što se smešila na me

Kad su tvoje zle tice došle

I otele me od moje mame.

Tada sam se ovde popela

S nekom dečicom nepoznatom

Ali bih mnogo više volela

Da sam dole, s mamom i tatom.

Da ti kažem još samo ovo

Pa idi i zaboravi me

Mama će da me rodi ponovo

I daće mi još lepše ime!

(Espreso / Novosti)