ZA NABAVKU JE DOVOLJNA LIČNA KARTA: Vazdušna oružja jednako OPASNA kao vatrena, a mnogo JEFTINIJA

Od početka meseca u Srbiji su se desila dva napada vazdušnim oružjem na ljude. 1. aprila u Novom Sadu upucana je devojčica u šaku, a onda je u ponedeljak popodne upucana žena u glavu iz vazdušne puške.

Da zlo bude gore, u ženu je pucao maloletnik koji je uhapšen da bi policija samo 45 minuta kasnije uhapsila drugog mladića koji je nosio vazdušnu pušku.

Iako niko nije stradao u ovim pucnjavama, problem u tome što ovakvi incidenti mogu lako da se ponove.

Naročito zato što je vazdušno oružje veoma dostupno, i ima prilično nisku cenu u odnosu na vatreno.

U nekoliko radnji koje smo kontaktirali uspeli smo da saznamo da se vazdušna puška ili pištolj mogu nabaviti za oko 100 evra, dok najjeftinji "pravi" pištolj košta 2,5 puta više.

S druge strane, za vazdušno oružje vam čak ne treba ni dozvola.

- Ukoliko uzimate vazdušnu pušku početne brzine projektila preko 200 metara u sekundi, za nju vam ne treba dozvola. Dovoljna je lična karta - rekli su nam u jednoj od prodavnica.

Da apsurd bude veći, postoje i replike pištolja tzv. er soft oružje, koji možete kupiti za 20 evra. A za njih vam čak ne treba lična karta.

Zakon kaže da postoje četiri kategorije oružja A, B, C i D. A vazdušno može spadati u poslednje dve grupe.

Ako je u C grupi, radi se o vazdušnom oružju čija kinetička energija je 10,5 džula ili veća ili čija je brzina projektila 200 metara u sekundi ili veća a kalibra većeg od 4,5 milimetara.

Zakon propisuje da se ovo oružje može nabavljati slobodno, u skladu sa Zakonom o oružju i municiji, a držati uz prijavu nadležnom organu.

Međutim, za vazdušno oružje D kategorije, čija kinetička energija je manja od 10,5 džula ili je brzina projektila manja od 200 metara u sekundi i kalibra 4,5 ili manjeg, nije potrebna isprava i prijava nadležnom organu.

Generalni sekretar Nacionalne asocijacije za oružje Duško Ilić kaže za 24sedam da prema procenama u Srbiji ima oko 150.000 komada vazdušnog oružja.

- Od tog oružja 10 do 15 odsto spada u C kategoriju, a ostalo je D kategorija. Zato što je oružje C kategorije dosta skupo. Imate neke koje imaju ozbiljan niša, nožice i mogu koštati i 1.000 evra. Taj ko kupi tako nešto i registruje to koristi samo za sport. Tako da se sigurno manje zloupotrebljava to oružje C kategorije koje se registruje - kaže on.

Ilić objašnjava da oružje koje se kupuje u prodavnicama je ispitano u Agenciji za ispitivanje, žigosanje i obeležavanje oružja.

- To se koristi za klasičan sport. Ali tu problem prave švercovane puške, koje mogu da budu i C kategorije i na većoj daljini nanesu ozbiljnu povredu - kaže on.

Ilić dodaje da vazdušno oružje koje se koristi u streljaštvu ne može da nanesu neku ozbiljniju povredu.

- Pištolji koji se koriste za sport imaju brzinu zrna oko 160 metara u sekundi, a vazdušne puške nešto više. To jedino iz neke neposredne blizine može da nanese povredu. Recimo, sa metar-dva do pet. Ako neko bude pogođen sa 15 metara eventualno može da dobije neko crvenilo ili modricu - kaže on.

Ilić dodaje da ako neko izvrši prekršaj ovakvim oružjem, ono može biti i oduzeto, a postoji novčana kazna visine i od 5.000 pa do 150.000 dinara.

- Postoji i pravilo gde vazdušno oružje može da se koristi. U 98 odsto slučajeva to je streljana. Dok možda dva odsto njih to koriste negde u prirodi ili dvorištu. To nije zabranjeno, ali moraju da postoje bezbedni uslovi i da ne ometa javni red i mir. A to znači da nije dostupno pogledu drugih ljudi. Dakle, ne može da puca u parku! To je narušavanje javnog reda i mira - kaže on.

Zanimljivo je, kaže on, da vazdušno oružje koriste čak i deca od 10 godina kada krenu da treniraju streljaštvo.

- Ali koristi se u streljani sa instruktorom i strogim nadzorom. Nekada je svaka škola imala streljačku sekciju i po nekoliko vazdušnih pušaka. To je sve ukinuto, a u školama nema predmeta u kome bi deca mogla da saznaju nešto o oružji iako je zbog opšte kulture to jako važno. Treba da znaju šta je oružje i osnovna pravila. Učiti o oružju preko interneta i video igrica je jako štetno, jer onaj što je pogođen može da oživi hiljadu puta a u stvarnom životu to nije tako - kaže on.

Ilić dodaje da se u streljanama i kod instruktora može naučiti da se oružje nikada ne okreće prema čoveku ili životinji, da se uvek smatra da je napunjeno i nikada ne stavlja prst na obarač dok se ne spremimo za gađanje.

- To su deca nekada mogla da nauče u školama, a danas toga više nema. Mi se u asocijaciji zalažemo da se u obrazovanje vrati neki predmet gde bi se učilo i o oružju - kaže on.

Uprkos tome što vazdušno oružje nije opasno kao vatreno, Ilić objašnjava da i za njega važe ista pravila prenošenja.

- Kada prenosite oružje od kuće do streljane ono mora da bude u futroli i bez municije. Ne možete da okačite pušku na rame pa da nosite. Ili da vazdušni pištolj stavite za pojas, pa da nosite. Ako ne pucate u streljani, nego u prirodi, onda tu mora da postoji bedem i da se zna tačno gde završava metak. I ne sme da bude blizu kuća i mesta gde prolaze ljudi - kaže on.

Zanimljivo je da oružje ne bi smelo ni da bude vidljivo prilikom prenošenja, već se mora skriti u nekoj futroli ili koferu.

- Zato što može da uznemiri nekoga. Recimo, uđete u autobus sa vazdušnim pištoljem koji izgleda kao "bereta". I ona ljudi mogu da pomisle da ste neki razbojnik ili manijak - kaže on i dodaje da se u takvom slučaju nosilac može da bude kažnjen.

Uvesti red u vazdušno naoružanje

Uprkos tome što vazdušno oružje ne može da ubije, stručnjak za bezbednost Darko Trifunović kaže za 24sedam da tu treba uvesti kontrolu.

- To što ne može da ubije nekoga je jedan deo rukavica, ali to što se zloupotrebljava je drugi. Mora da se uvede neka vrsta makar teorijske obuke onima koji kupuju. Ipak, to jeste neka vrsta oružja kojom možete da izbijete nekom oko i sredstvo kojim možete da povredite nekoga. A svako pucanje po nekome ili nečemu što u sebi ima život, bilo to mačke, ptice ili ljudi trebalo da se najstrožije kažnjava i sankcioniše. Jer taj koji je pucao na ljude iz vazdušne puške, koja je garancija da sutra neće uzeti neko drugo oružje - zaključio je Trifunović.

On dodaje da je stari zakon predviđao da se i vazdušno oružje registruje, ali da se oni nalaze uglavnom po streljanama.

Iako je dijabola kod vazdušnog oružja manja od metka kod vatrenog, Ilić kaže da balističari mogu da utvrde iz kog je pištolja ili puške ispaljena.

- Jedini problem postoji zato što se dijabola prilikom udara u čvrst predmet deformiše. Pronađe se to zrno, onda se nađe sumnjivo oružje. I uradi se u laboratorijskim uslovima nekoliko projektila a onda upoređuje - kaže Ilić.

Srpski olimpijac i strelac Milenko Sebić potvrdio je za 24sedam da se vazdušnim oružjem D kategorije ne mogu naneti teže telesne potvrde, ali da treba biti oprezan.

- Uglavnom puške kojima se gađa na 10 metara imaju snagu od 7,5 džula i nisu toliko opasne, a za njih nije potrebna dozvola. Ali je potrebna potvrda od oružara. Kada bi vas pogodilo to zrna na 10 metara daljine, verovatno vam ništa ne bi bilo - kaže on.

Iako su povrede vazdušnim oružjem retke, Sebić kaže da je jednom slučajno pogodio sebe u šaku iz blizine, ali ni to nije bilo opasno.

- Imao sam blažu operaciju, zasekli su me i izvukli dijabolu. Ipak, postoje vazdušne puške koje su u većim kalibrima i to je već druga priča. Te jače puške mogu biti opasne i koriste se za neka dalekometražna gađanja kao što je takmičenje na 90 metara. Ali one su posebne i izuzetno su skupe jer koštaju od 2.500 evra pa naviše - kaže on.

Naš olimpijac kaže da su od dece koja koriste vazdušno oružje, mnogo veći problem roditelji.

- Ja bih apelovao da roditelji moraju svoje dete da edukuju u streljani. Kako se odlaže oružje, kako se koristi i neka osnovna pravila korišćenja - smatra on.

( Espreso / 24/7)