ISPOVEST SESTRE IZ NIŠA ZBOG KOJE ĆETE POBEĆI ODAVDE: U Srbiji sam se osećala kao potrošni materijal, u Nemačkoj - KAO ČOVEK!

Samohrana majka, u kući dve kćerke, studentkinje, stari dugovi, novi računi za koje nema para – to bi, što se kaže, bila rashodna strana. Na prihodnoj samo tristotinak evra koliko dobija jedna medicinska sestra u Nišu. To je bio siže srpske svakodnevice u slučaju Danijele Trajković koja od svoje 19. godine radi po klinikama i stanicama hitne pomoći – danas ima 45. „Posao stalno na neke ugovore, nikada za stalno. Direktor me je pre par meseci otpustio jer mu se nije sviđala moja boja kose. Od kad su njega postavili, sve je krenulo nizbrdo. Ćerke izdržavam sama jer u Srbiji nema posla za ljude koji nemaju političke veze ili para da plate radno mesto“, počinje Danijela svoju priču za DW.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Ali onda je u tu priču upala stara poznanica, lekarka koja neko vreme radi u Nemačkoj, i usadila Danijeli bubicu u glavu. Nemačka? Možda nije loša ideja? „Iskreno, sumnjala sam da li ću moći da naučim strani jezik. Ipak imam prilično godina za nekog ko treba iznova da uči pisanje, reči, izgovor… Plašila sam se nemačkog mentaliteta – ljudi pričaju da se mnogo radi, da ne može da se sedne, da ne sme da se priča sa doktorima… da si ostavljen sam sebi. Svašta ljudi pričaju. Ali kada sam čula da mojoj prijateljici ide sve bolje… znate, ja Srbiju obožavam, to je moja zemlja, ali je finansijska i politička situacija toliko loša da je beg jedino rešenje ukoliko želiš da se osetiš čovekom.“

U Srbiji nema posla za ljude koji nemaju političke veze ili para da plate radno mesto

Onda je Danijela Trajković rešila. Odjavila je prebivalište iz rodne Prištine, konačno ga prebacila u Niš gde je došla posle bombardovanja 1999, izvadila novi pasoš, učila jezik, položila test. U svemu je pomogla jedna nemačka privatna agencija za posredovanje koja joj za usluge nije uzela ni dinara – takve agencije novac uzimaju od poslodavaca, u ovom slučaju od Univerzitetske klinike u Rostoku koja će zatim dati Danijeli radni ugovor. Ta je agencija platila čak i časove jezika i neke administrativne troškove. Sve što je ostalo Danijeli Trajković bilo je da zakaže termin u nemačkoj ambasadi u Beogradu, pojavi se sa ugovorom, radnom dozvolom i sertifikatom o poznavanju jezika – i da pakuje kofere.

E tu je potrajalo. „Bila je nauka da se dobije termin. Visila sam na sajtu na kojem se rezervišu termini dan i noć, ali nikada nisam videla slobodno mesto.“ Danijela je tada, krajem avgusta, za DW ispričala da termine grabe sumnjive agencije, načičkane oko ambasade, koje ih onda za nekoliko stotina evra prodaju građanima. Tada je govorila anonimno, u strahu da ne trpi neke posledice. Ali, kaže, posle tog teksta je ambasada omogućila onima koji imaju svu dokumentaciju da i elektronskom poštom zakažu termin. „Dobila sam termin za sedam dana, a za samo dva dana su mi dali vizu. To je bilo početkom novembra, a ja sam 16. novembra već bila u Nemačkoj.“

Srbiju obožavam, to je moja zemlja, ali je finansijska i politička situacija toliko loša da je beg jedino rešenje ukoliko želiš da se osetiš čovekom.“