POSETILI SMO UKLETU KUĆU U CENTRU BEOGRADA: Tu je živeo uticajni arhitekta, a sada su se ONI uselili! (FOTO)

Prestonička mitologija neiscrpan je izvor legendi, a s vremena na vreme u njen opus zaluta i poneka priča sa primesama istine.

Tu, na pola puta između stvarnosti i mita, u mirnoj Ulici Miloša Pocerca na broju 32, našla se i kuća arhitekte Jovana Ilkića.

Prostor u okviru kojeg je podignuta vila nalazi se u delu grada za koji se vezuje prvo moderno urbanističko uređenje Beograda.

Pričalo se i pisalo da je vila ukleta, da su stanovnici ove ulice svedočili paranormalnim pojavama koje su se neumorno poigravale sa ljudskim čulima.

Pričalo se da je sklonište narkomana i beskućnika, kao i stecište sekti koje su iskoristile napušteni prostor za rituale od kojih se ledi krv u žilama.

Ranije su mediji pisali da je žena koja stanuje u neposrednoj blizini kuće više puta bila svedok neobjašnjivih paranormalnih aktivnosti.

Naime, mediji su tada preneli da je ona videla gomilu ribljih kostiju ispred ulaza, složenu tako da formira neke čudne oblike. Pomislila je da je reč o sekti. Takođe, kako su tada pisali, najveći utisak na nju ostavili su zvuci klavira koji su dopirali iz napuštene kuće.

Dragulj plodnog stvaraoca

Nekada velelepno zdanje koje odiše vizuelnom lepotom, danas je napuštena ruina i senka minulih vremena.

U prošlosti ova građevina bila je ogledalo progresa građevinarstva u Srbiji i otelovljenje arhitektonskog umeća svog vlasnika.

Istorija porodične kuće Jovana Ilkića datira iz 1896. godine, a tada se po posebnosti izdvojila kao jedna od najlepših gradskih vila.

Prostorna organizacija osnove prizemlja je koncipirana asimetričnim centralnim planom. Spratni deo objekta se sastoji iz prostorija namenjenih porodičnom stanovanju, dok su u suterenu smeštene pomoćne prostorije i sobe koje su bile u funkciji radnog, kancelarijskog prostora. Mansardni sprat, smešten u ugaonom rizalitu, ima stambenu funkciju. Ovakva organizacija prostora predstavlja slobodnu reinterpretaciju koncepta široko primenjivane akademističke šeme organizacije kroz centralni plan, koja svoje korene vuče iz renesansne tradicije, arhitektonskog opusa Andree Paladija i nemačkog klasicizma. U odnosu na stroge akademističke postulate oblikovanja prostornih masa, na primeru kuće arhitekte Jovana Ilkića zapažamo slobodniji tretman, tako da nijedna fasadna površina ne poseduje simetriju karakterističnu za akademizam.

Izvorni oblik građevine pretrpeo je naknadnu transformaciju tokom 1925. godine, dogradnjom aneksa u dvorišnom delu. Autor projekta je sin Jovana Ilkića, arhitekta Pavle Ilkić, navodi se na sajtu Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.

Ko je bio Jovan Ilkić?

Jovan Ilkić (Zemun, 1857 — Nežider, 1917) bio je srpski arhitekta. On je je znatno uticao na razvoj arhitekture u Srbiji u poslednjoj četvrtini XIX i početkom 20. veka. Realizovao je oko sto projekata.

Projektovao je mnoga značajna zdanja u Beogradu.

Među značajna Ilkićeva dela u Srbiji spadaju i crkva sv. Trojice u Paraćinu (1894), zgrada Načelstva i zgrada Okružnog Suda u Valjevu (početak XX veka) i zvonik i priprata stare crkve sv. Duha u Kragujevcu (1907).

Jovan Ilkić je bio oženjen Paulinom-Paulom Kneper iz Beča. Imali su petoro dece: sinove Pavla i Đorđa-Đuru i ćerke Angelinu, Jelisavetu-Elu i Jovanku. Njihov sin Pavle bio je, takođe, arhitekta i dovršio je zdanje Narodne skupštine u Beogradu, započeto prema očevom projektu, navodi se na Vikipediji.

Koliko je ukleta kuća zaista ukleta?

Čuveni arhitekta nije mogao ni naslutiti kakvu će sudbinu njegov dragulj i porodična kuća doživeti u novom milenijumu.

Odlučili smo da idemo tragom urbanih legendi i uverimo se (ili razuverimo) u priče koje kolaju o Ilkićevoj vili.

Nagrižena zubom vremena, velelepna zgrada polako ali sigurno propada. I kroz svo to višedecenijsko devastiranje, i dalje ostavlja utisak posebnosti i "dostojanstva" kojim odišu stare građevine ogrnute ruhom prošlog vremena.

Svaki detalj na fasadi daje joj vizuelni identitet, a izuzetno je zanimljiv i izgled dela jugozapadne fasade.

Zaključana kapija onemogućila nam je ulazak u dvorište, ali sporedna kapija bila je širom otvorena.

Jedna starija žena užurbano je izašla odatle, pa smo joj otišli u susret. Prema njenim rečima ona i suprug pronašli su sklonište u jednom delu kuće.

- Dozvolili su nam da živimo u jednoj sobici, ovde u kući. Bolesni smo i nemamo primanja, navodi za Espreso S.Đ.

Kroz smeh kaže da nije bila svedok nikakvim paranormalnim pojavama u vili.

- Ma kakvi, od kada smo ovde nikada nismo čuli ni videli nešto neobično. Ali znamo da su se noću ovde okupljali. Omladina, uglavnom. U poslednje vreme nema ni toga više, ističe S.Đ.

I taksista nam je potvrdio ove reči.

- Dolazili su tu Romi i beskućnici, ali je dugo to već zatvoreno, pa nije lako ući unutra, kaže taksista za Espreso.

Noć vili daje sablasne obrise, pa mnogi prolaznici tada radije prelaze na suprotnu stranu ulice.

Mi se u sablasne priče koje su ispredane nismo uverili, ali smo otišli sa utiskom da građevina poseduje važne kulturno-istorijske vrednosti.

Zato je 2015. godine proglašena spomenikom kulture Srbije.

Nadamo se da je na taj način zapečaćena sudbina ove građevine i da će u bliskoj budućnosti biti restauirana.

(Espreso)