USPON BEOGRADSKIH GATARA I VRAČARA: Sedele su u mističnim sobama, verovalo se da su link sa “onim” svetom

Beograđani su u prvim decenijama 20. veka, sve do 1945. godine, bili veliki vernici , a crkva je zaista imala važnu ulogu u životu i državi.

Ali… hrišćanski duhovnici imali su u to doba, uprkos “duševnom monopolu“, ipak i svoju “instant” zamenu.

U tamnim, mističnim sobama, sedele su žene koje su iza ikona koje su rado isticale, krile nešto još zanimljivije, a to su bili razni rekviziti za razgovor sa višim silama. Lepo, direktno, bez mnogo molitve i čekanja, bez oslanjanja na sudbinu i božju volju, Beograđani i Beograđanke, pa i oni najimućniji, stvar bi uzimali u svoje ruke i uz pozamašnu nadoknadu sve bi odmah saznali.

Kako su njihovi pokojni bližnji? Fali li im šta na onom svetu? Kakvo sutra čeka žive? Ni lekari, ministri, ni oni koji su u životu imali mnogo, a to su bili veletrgovci, nisu odolevali beogradskim vračarama!

Prevara, jasno je, razum to dobro zna. Ali srce, ipak, veruje… Tu, u dubini ljudske duše uvek ima prostora za ovakve pojave. Milenijumima postoje vračare, tamne, mistične, opasne i moćne žene koje znaju da ukrote i najjače sile.

Kako je Dimitrije Knežev opisao u svojoj knjizi “Beograd naše mladosti” bilo je takvih nekoliko žena poznatih u gradu: Femka, Mica, Marija.

Svaka je imala svoje tajne zanata. Femka je, na primer, imala svoju sobu obloženu crnim somotom, pratila ju je njena crna mačka, a imala je i veliku sovu “buljinu“. Femka bi lako padala u ekstazu i tako teatralno pokazivala da je u kontaktu sa “onim” svetom.

Međutim, iako ovo nema nikakve veze sa hriščanstvom, Femka se, ipak, nije libila da i pravoslavne svece poziva u pomoć. Baš kao što to i danas čine vračare, ona je mešala pravoslavlje sa nečim što nema nikakve veze sa našom verom, a ipak opstaje od vajkada – magija, mistika, tmina i strahopoštovanje.

Na stolu je imala i starinska, lepo ispisana slova, a obrnuta čašica za kandilo pokazivala je ljudima sudbinu. Kretala se tako čaša od slova do slova, uz božu, Femkinu ili vlasitu volju klijenta i kazivala budućnost.

Sve to bilo je praćeno emotivnim nabojem, dešavalo se u polutami, a prisustvo “onostranog” osećalo je celo srce. I onaj ko je sumnjao, poverovao bi Femkinoj magiji.

Odim nje, u Knežev spominje i Micu i Mariju. Prva se držala malo manje “strašnih” metoda – gledala je u karte i kafu. To je baš ono što i danas radimo iz razonode.

Marija je imala manje klijenata, ali su oni bili sam vrh društva. Znalo se tačno po imenu koji veletrgovac, ginekolog i oficir se predaju njenoj magiji, a ko od njih čak i ženskim čarima.

Šta je Beograđane zanimalo – osim kako je iza zavese smrti i kako se živi u raju ili paklu, gde su njihovi najmili zavšili, pitali su se i kada će svadba koju su čekali, preti li neka opaka bolest, smrt…

Bilo je i garata koje s odlazile od kuće do kuće i prosile ili prodavale živinu. To su bile one za siromašne. Svako je poželeo da bar malo zaviri u sudbinu!

A do Srba je došlo i pomodarstvo koje ranije nisu poznavali – prizivanje duhova u kućnim uslovima. Pričalo se da se to radilo još i na dvoru Obrenovića. Diplomata Čeda, oženjen Engleskinjom, zaludeo je dvor ovom praksom, koju su ljudi rado prihvatili, a crkvenjaci odmahivali glavom.

Naravno, to se smatralo prevarom i kada bi gatare neko optužio, one bi završavale u zatvoru, ali bi se rado vraćale svom starom poslu. Femka je imala toliki ugled da ju je od “apsa” spasao lično načelnik kraljevske policije – posle hapšenja brzo su je pustili, pa čak i fijakerom odvezli do kuće!

Zato, kada danas vidite oglase da neko gleda u pasulj, tarot, da neko radi “i sa poznatima” – setite se samo Femke, Mice i Marije.

(Espreso / Kaldrma)