"JEDNA MEKIKA JE KOŠTALA SAMO 5 PARA"! Toša je vlasnik KAFANE u Mladenovcu koja opstaje već POLA VEKA

Zoran Todorović Toša, vlasnik je kafanice u Mladenovcu koja opstaje u gornjem kraju kod Crkvene ulice već pola veka. Nešto niže niz glavnu ulicu u Darinkinom dvorištu, stanuje praktično od rođenja.

Evo kako priča o svom životu u Mladenovcu.

“Ja sam rođen 1961. a prvu godinu života proveo u restoranu na Selters banji gde mi je otac bio kuvar. Bila je jedna prostorija između sale i kuhinje restorana gde su spavali pevači i muzičari, gde sam i ja spavao u kolevci, kažu uz pesmu Silvane i Lepe Lukić. Odatle smo se preselili u Darinkino dvorište gde sam sa stanom i danas sa suprugom i ćerkom. Moj otac Boško Todorović Mekikar je rodom iz okoline Lukavca ispod Ozren planine u Bosni.

Imao je četvoro braće koji su redom svi morali da se isele iz male roditeljske kuće jer se najstariji sin oženio. Otac je stigao u Beograd i završio školu za kuvara i poslastičara sa prvom posleratnom generacijom školovanih ugostitelja. Radio je na više mesta po Beogradu posle škole, a onda se zaposlio u gradskoj poslastičarnici u Požarevcu gde se oženio mojom majkom Radmilom. Tamo se rodio moj stariji brat Dragan.

Brzo smo prešli u Mladenovac gde je ćale dobio posao u ugostiteljskom preduzeću. Radio je redom na Seltersu, Mehani i Takovu. A onda se otvori u novoj zgradi poslastičarnica Srbijanka gde ga postave za poslovođu i zaposle moju majku. Međutim dogodi se situacija da jedan radnik treba da se otpusti kao višak i on otpusti moju rođenu majku. Tako smo počeli 1960. da pravimo mekike u jednoj baraci pored SDK u Prokićevom dvorištu. Baraka je imala šalter prema parku (gde je sada zelena zgrada).

Moja majka je radila mekike, a otac je ostao u Srbijanci sve dok nije pretvorena u samouslužni restoran kada su postavili novog šefa, koji nije bio kvalifikovan za taj posao. Ćale se naljuti, napusti posao i dođe kod majke u mekikarnicu. Počeli smo da pravimo i pogačice, puter kifle i đevreke u Darinkinom dvorištu i prevozili ih do barake u jednom malom furgonu koji nam je napravio Laza Jereban. Mnogi su pokušavali da prave mekike u varoši ali niko nije umeo da ih napravi kao moj ćale.

Jedna mekika je koštala samo pet para a za jednu drapšinsku platu moglo je da se kupi brdo mekika, tako da smo imali redovne mušterije, ne znam ko nije dolazio kod nas na doručak iz svih krajeva grada. Pored naše barake u Prokićevom dvorištu bila je u to vreme i kuća Čede abadžije, pored koga je bila velika kapija za dvorište u kome je živeo stari gazda Prokić, koji tu držao kokoške, patke, guske. Kasnije su advokat i Vera tašnerka napravili svoje barake i plaćali kiriju Prokiću kao i mi. U dvorištu oko velikog bunara su bili Dobrivoje stolar, Živko, Soleta boksera otac, drndara za vunu, Momčilo oštrač, Steva automehaničar…

Međutim jednog dana dođu iz opštine sa obaveštenjem da moj otac ne može da ima radni staž kao radnik kod supruge. Nekako u to vreme otvori se novi restoran u Lasti pa ćale pređe tamo za kuvara.

Negde oko 1972. kada smo zatvorili mekikarnicu kupimo ovaj lokal u kome je Stara birtija, od Ace Stanića, električara, koji ga je nasledio od Čede Radojevića, konduktera iz Amerića, koji je podigao ovu zgradu još 1938. godine.

Tu je Aca prvo imao radnju, a zatim je tu bio Jugoelektro, pa Narodna kujna i da bi na kraju moj ćale otvorio tu poslastičarnicu “Snežana” pre nego što je lokal postao kafana. Moj otac je umro 1990. kada sam ja napustio Azbest i došao da vodim kafanu. Završio sam za mašinbravara, ali sam u fabrici šest godina pravio gumenu smešu za dihtunge. Šest meseci kasnije i Kićin napusti Azbest i otvori kafanu u Drapšinu.

Sada mi kafana radi jako loše, najbolje je bilo devedesetih, kada sam imao dosta gostiju koji su ostajali i do jutra. I za vreme bombardovanja je bilo puno. Od stalnih gostiju bili su tu Vlada Mihajlović Ginin, Lale Krakaš, Kikac, Radonja Đorđević, Dule Milenković, Sole kockar, Luja Radovic, milicioneri Vlasta i Milisav, Laza Muta fudbaler, komšije Mika, Rajko Mićić, Sloba Gembika, zatim Zoran Urosević, Pera Šišić… Igrao se šah, preferans, domine. Sudijski klub je tu bio pored nas odakle su takođe stizale porudžbine.

Neko vreme je dolazila omladina da provede vreme pre nego što se otvori disko klub, a često su radnici iz Drapšina zanoćili kod mene kada izgube zadnji autobus. Boža Žabac (Rabrenović) je već prve godine ukrasio birtiju ovim duborezima sa motivima starog Mladenovca koje danas vidite na zidovima birtije. Dolazili su i iz TV Mladenovac da ih snime.

U Darinkinom dvorištu na spratu živim već šesdeset godina. Pre nas su tu stanovali Dragutin i Milutin Petrović koji su napravili kuće na banji. Ćale je čuo da prodaju stan i tako ga otkupi isplativši odmah polovinu cene. U prizemlju su živeli Lenin i Kale s roditeljima, Cupkalo i dr. Na spratu je pored gazdarice Darinke Đorđević i njene ćerke Anke, živeo i Bora električar u dva odeljenja. Kad je Bora dobio stan u vojnoj zgradi, opština vrati te sobe Darinki, a ona proda nama. Darinka je umrla kad sam bio mali tako da više pamtim Anku, koja je živela u Beogradu, a u Mladenovac dolazila samo na kratko. Jednom mi je rekla u šali kad mi je majka nešto bila u bolnici: “Otišla ti majka kod mene”. Livade na kojima su danas Distribucija, Komunalno i Bolnica bile su u njenom vlasništvu dok im nisu oduzeli posle rata. Ostavila mi je jedan budilnik za uspomenu koji još čuvam."

(Espreso / Mladenovčani)