"VIŠAK SI, AJDE ZDRAVO"! Neša nam je ispričao kako je postao BESKUĆNIK na Karaburmi, objasnio je POENTU ŽIVOTA FOTO

Ne možete proći pored bioskopa "Slavica" na Karaburmi, a da ne sretnete njega.

Na trošnom dušeku, pokriven debelim ćebadima skoro preko glave, neprimetno leži čika Neša.

On je već više od 2 godine na istom mestu na Karaburmi i niko ga ne dira, a o njemu sugrađani imaju samo lepe reči.

Reč je o Nebojši Štekoviću (63) o kome retko ko zna nešto, retko ko zna kakvu bitku je bio i kakvu sad bije, ali jedno je sigurno, gotovo da nema komšije koji je prošao pored njegovog mesta za život u ulici Marijane Gregoran, a da nije rekao reči hvale za čoveka koga život nije ni malo mazio.

Snežana Radosavljević, radnica u obližnjoj pekari je za portal Espreso ispričala da skoro svakodnevno sreće Nebojšu, jer vrlo često dolazi u pekaru.

Meni je nekada i žao, strašno je ljubazan, kada god dođe pita kako smo. Nije agresivan i nikada ništa nije pokušavao, ljudi ga ovde znaju. Dolazi često da kupi hleb ili parče pite, greota što niko ne reaguje. Ljudi mu pomažu koliko mogu, ili mu ostave pare ili mu nešto kupe, čak i ja nekad kupim jer mi ga bude žao. Normalno komunicira, malo pre je bio po hleb, ima vise od 2 godine kako je tu - rekla je Snežana.

Jedan sugrađanin objasnio je kako Nebojša čak ni ne prosi, trudi se da bude neprimetan i tih.

- On je tu bukvalno kao drvo, niti se kome obraća, nikog ne dira, čak ni ne prosi. Ne znam kako preživljava, ali uglavnom je na istom mestu. Strašno je to - završava sagovornik.

Učiteljice u penziji, Mara i Savka svakodnevno ga obilaze i više su nego potresene stanjem čika Neše. Savka je objasnila koliko je čvrsto rešena da ga ove zime skloni sa hladnih ulica Beograda, da bar ima gde da se ugreje i prespava.

- Šta će on jadnik dođe na ovu česmu u parku pa se umije, strašno je to gledati, rekla je Mara.

- Pokušavala sam zvati, pa sam se kolebala i odlučila da moram zvati pre zime neku instituciju da bi ga neko zbrinuo. Svaki dan kada prođem moram mu se javiti, ostavim koji dinar, mnogo mi ga je žao, potresnim tonom objasnila je Savka.

Reporteri portala Espreso odlučili su da porazgovaraju sa Nebojšom koji je nepomično ležao na svom dušeku, ali vrlo rado pristao da govori za naš portal.

Od Nešine priče, ledi se krv u žilama, retko i malo govori, ali voli da sa nekim popriča, voli ljude. Njegova životna priča surova je, možda i previše, ali bez obzira na to Nebojša je veliki borac koji se trudi da se nasmeje i da izmami osmeh svakom čoveku. Neverovatno je koliko on ne traži pomoć ni od koga, ipak i pored toga, ljudi iz komšiluka se trude da mu pomognu koliko mogu. Neša je, kako kaže, potpuno zdrav što ga i održava, jedino ima problema sa nogama koje je i operisao, ali keće se koliko i kad može.

Nebojša je ukratko objasnio kako je ostao bez krova nad glavom i da je već čitavih 12 godina na ulici.

- Neću da ulazim u detalje, svako ima svoj život, ne možeš kod ovog, ne možeš kod onog, onda doviđenja, ćutim sam i gotovo. Imao sam sve, i porodicu, i posao i stan, izgubio sam sve. Višak si, ajde zdravo! Dok sam imao posao bilo mi je super, e posle izgubim posao, razvedem se od žene, ostavio sam joj stan zbog dece, zbog svega. Mislio sam, ja imam posao pa ću se lako snaći, bolje njima da ostavim sve, nije prošlo 6-7 meseci postao sam višak i na poslu. To je muka teška, ima od tad jedno 12 godina i onda tako se batrgam tu i tamo, ali ćutim, šta ću. Odeš kod ovog, ne vredi, odeš kod onog, ne vredi, počinje on priču.

Na pitanje da li se i kojim institucijama obraćao, on odmahuje rukom. Ispričao je kako izdržava hladne zime i skrenuo nam pažnju da se nikada ne predajemo, da je život borba!

- Ma ne treba mi to, bili su oni 2-3 puta, neću ja, rekao sam im da ne mogu tamo da idem. Zatvorena prostorija, ne drži me mesto, ovde sam na vazduhu, pa kad hoću ja odem malo prošetam, da vidim ljude, ono tamo znam da je drugačije. Znam šta je tamo, a radi kreveta ili nešto, ne treba mi, eto donose mi ljudi da imam da pojedem, garderobu, ima svega. Ljudi svrate, popričam sa njima sat, dva vremena, nije bitno, ali popričam sa nekim. Pitaju me stalno kako izdržim kada je hladno, pa pokrijem se ja, nije meni hladno, izdržim ja to, pokrijem se do guše samo mi se oči vide i ništa drugo. Čim padne mrak, to je već sve pusto i prazno, onda malo nije svejedno. Ne treba meni ovako ništa, da ti kažem, ja sve izdržim, čovek ako se preda onda gotovo, a ja neću da se predam ja se držim! Da mi nešto treba, ja bi kazao šta, ali ne treba mi ništa. Pitaju me kako mogu kada je kiša, prekrijem se ceo, zavučem se i nema da kisnem, ne fali mi ništa - kroz blagi osmeh priča čika Neša.

Ispričao nam je i kako izgleda jedan njegov dan.

- Probudim se baš rano, već sam uveliko budan u 6 sati. Popijem kafu, zapalim cigaru i pitam se šta da radim, ali nemam nekog izbora tako da radim isto što i juče. Šta ću, ista meta, isto odstojanje osim ako neko ne dođe da popričamo. Ima tu jedan komšija koji svrati povremeno, popričam sa njim sat dva i to mi je sve. Kad me pita da li mogu, ja kažem "pa vidiš da mogu". Jeste sada hladnije vreme, ali pregrmeo sam ja 12 zima i snegova, ponovo kroz osmeh Neša nastavlja da govori.

Onda smo se dotakli, čini nam se, njemu najosetljivije teme. Naime, počeli smo razgovarati o njegovoj porodici, tada je Neši osmeh sa lica nestao, a oči su se caklile kao da će svakog trenutka pustiti suzu.

- Imam ja 3 unuka, sina i ćerku i sve, ali kažem ti, svako je otišao na svoju stranu, ne znam tačno ni gde stanuju jer nikad nisam ni bio kod njih. Mislim, viđali smo se ovako, ali sina nisam video 2 godine sigurno, a tu je u okolini Beograda. I šta da radim, ne znam i ne mogu ništa, zato sedim i ćutim ovako, suzdržao se Nebojša, ali nije mogao da nastavi.

Obzirom da boravi ispred bioskopa, pitali smo ga da li mu je neko zbog toga pravio problem.

- Nisam ja sve vreme ovde, bio sam na 5-6 mesta, ovde ne znam ni sam koliko već boravim. Ne kažu mi ništa ni ovi ljudi ovde što čuvaju, niko me ne dira, znaju oni da nisam ni napadan ni nasilan, nisam ništa. Rekli su mi da im kažem kada mi nešto treba, ali kad god me pitaju ja kažem da mi ne treba ništa, meni da treba ja bih rekao, ali niti tražim niti bilo šta, dobra volja ljudi ako mi neko nešto donese, zahvalim se, šta da kažem.

Pred kraj razgovora, osvrnuo se na neprijatnu situaciju koja ga je zadesila, Neša je bio meta lopova.

- Ovako ćopav sam krenuo do trafike, nije daleko pa šta mi fali da prošetam, kad sam se vratio ovde nema ništa. Nema ni lične karte, ni zdravstvene knjižice, ni papira od ovoga što su mi operisali noge. Neka ovom što je uzeo, neka nosi sve, ali ostavi mi bar dokumenta, nije bilo nekih para tu, bilo možda 600 dinara, uzmi to ali dokumenta mi bar vrati. Ali dobro, sedim ovde i ćutim, ne dira me niko, niti ja nekog diram, završava on.

(Espreso/Dijana Spasov)