Studentkinja ODUŠEVILA Srbiju prelepom pričom o Beogradu! (FOTO)

Za koga je Beograd ako ne za oči u kojima se javlja likom ponosnog Pobednika, za srca u kojima kuca u ritmu najlepše melodije i misli u kojima prebiva kada smo daleko od njega. Naš Beograd.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Kao da se ponovo rađa za svoju decu koja ga s radošću prate u njegovom rastu i dive se njegovoj veličini, rukopisu njegovih ulica, maniru visokih objekata i lepoti njegovog, a njihovog života.

(EKSKLUZIVNO) ESPRESO JE UŠAO U BEOGRAD NA VODI: Ovako IZNUTRA izgleda najluksuznije naselje na Balkanu! (VIDEO)

Zaštitnik mladih, čuvar njihove ljubavi, čuva i mene kada odlutam u trenucima lakoće, rascvetana i omamljena mirisom svitanja koje dočekujem kao poklon. Iznova vođena punoćom neba koje natkriljuje gospodara dveju reka, ostavljena bez daha, pevam odu Beogradu. Prstima pucketam, sklopljenih kapaka, pesmu povetarca i zanosim se mislima o životu, životu koji je počeo na usnuloj Savi i rajskom Dunavu i koji je u vidu krsta nastavljen na svim stranama sveta.

Po rečima hroničara Trajkovića Beograd i nije mogao loše ,,ispasti’’ kada je imao takvog gospodara kakav je bio Miloš Obrenović. Naime, vešala za loše neimare su pored svakog gradilišta podsećala na to da građevina mora biti valjana, te je i danas najlepši deo Beograda onaj najstariji, još uvek očuvan, obeležen kaldrmom, simbolom prošlog vremena.

Danas, kada prolazim Kosančićevim vencem pozdravljajući Alasa u mislima i idem ka mestu buduće Gradske galerije dočekujući zalazak Sunca, gledam ravno i mislim o rođenju, rođenju Beograda iz samog Orfeja i njegove melodije, rođenju iz Herkula i njegovog mekog srca, rođenju iz Jasona i njegovih Argonauta.

Mislim o rođenju belog lica kojeg čuva hrabri vrabac, a nikako da domislim kako je ta mala gradska čaršija narasla u diva napuderisanog nesputanošću, dramatične lepote. Div biva sve viši, penjući se u blistavo plavo, a sve bliži veličanstvenoj gomili koja mu se tiho divi.

Vrata belog grada uvek bi se otvarala za radoznali svet kao papir svilenih bombona i otkrivala slatki pogled na tradiciju i religiju, božanstvenu Sabornu crkvu, kraljicu svoga vremena, zaštitnicu Miloša i Mihaila Obrenovića, Vuka i Dositeja kao i svih nas koji je veličamo. Đumrukana bi prihvatala svaki par nemirnih stopala i puštala da se upoznaju sa svim zadovoljstvima koja Beograd može da im daruje, s domaćinima ,,Goluba’’, ,,Vladikine kasine’’ i današnjeg ,,Kneza’’, njihovim gostima, Milošem Obrenovićem, Nušićem, sa bokalima najslađeg vina i suknjama najlepših žena.

Svako ko je hteo da zaviri iza naših zidina, i onaj koji je hteo da ih napusti, morao je proći kroz kapiju Beograda dalje nošen nemirnim stazama igre. Karađorđeva ulica u kojoj je nakon Drugog svetskog rata ostalo samo sećanje na carinarnicu, nosi u sebi priče o vičnim kapetanima, uglednim beogradskim porodicama kao što je to bila porodica Bajloni i trgovačkom razvoju Savske varoši, Beograda u malom.

Koračajući od Karađorđeve naviše, Velikim stepenicama čiju je izgradnju naložio Mihailo Obrenović davne 1862. godine, penjem se pogledom na mesto hotela ,,Nacional’’, jednog od tri najposećenija ,,kalemegdanska’’ hotela toga doba. Koliko li su samo sve te umne glave sa svog prozora uživale u Beogradu koji bi se nestrpljivo otkrivao pred njihovim očima.

Vođena tragovima istorije mislim o sadašnjosti, zahvaljujem se onima koji zatvaraju ovu zonu kulture, religije i prošlog vremena za četvorotočkaše i menjajući hijerarhiju u saobraćaju dozvoljavaju nemirnim nogama da istražuju taj deo narodnog duha što ne umire. Zalazeći u Kralja Petra, nekada ulicu hotela ,,Dubrovnik’’, Dubrovačku, iz Kneza Sime Markovića, otpozdravljajući šareni mozaik Sv. Jovana Krstitelja zgrade Patrijaršije, idem ka prvoj ,,šetulji za udovoljstvo žitelja’’ imena ,,omiljenog kralja’’ srpskog naroda.

Prolazeći pored beogradske Realke, projektovane od strane prve žene arhitekte u Srbiji, Jelisavete Načić, Osnovne škole Kralja Petra I, u komšiluku ambasade Republike Francuske, razoružana zviždukom uzdignute misli, oživaljavajući tragove potvrđenog prijateljstva, ulazim u ulicu Kneza Mihaila, ispunjena osećanjem miline. Mladi Kragujevčanin dugačkih brkova mi pruža laku ruku pomažući mi da napravim piruetu kako ne bih propustila ni delić njegovog muzeja umetnosti, dičeći se onim šta mi pokazuje.

S jedne strane Biblioteka grada Beograda, nekadašnja ,,Srpska kruna’’, deo trojstva ,,kalemegdanskih’’ hotela. Biblioteka se nastavlja na, ne malo, gradilište budućeg tržnog centra i hotela u Rajićevoj čiji projekat obuhvata i veliki podzemni parking koji opet govori o nameri skrivanja nervoznih mašina, prepuštajući Beograd njegovim građanima. Preko puta, Fakultet likovnih umetnosti, posađen na mesto stvoreno baš za njega, inspirativnog okruženja, lepih boja, u komšiluku jednospratne ,,Grčke kraljice, nekadašnje stalne pozornice političkih i kulturnih događaja’’.

Okreće me na drugu stranu, stavljajući me na svoja ramena nabudžena epoletama i trčeći, nestrpljivo ka palati ,,Zora’’ današnjem Institutu ,,Cervantes’’, prstom mi pokazuje na Uskočku ulicu koja se širi u prelep trg čuvan crvenim hrastovima, tim kraljevskim drvećem. Zatim otvarajući dlan ka ,,novoj’’ Vuka Karadžića i stablima ukrasne kruške, osmehom pozdravljajući Srpsku akademiju nauka i umetnosti, usporava kod Delijske česme, treće po redu na tom mestu i vidno zadovoljan kustoškom veštinom koju poseduje, naslanja se svečano na beli mermer.

Rascvetana Čika Ljubina ulica, mami nas da joj se pridružimo u čavrljanju sa studentima na Akademskom platou kod Kapetan Mišinog zdanja, u tim buntovnim razgovorima punim želja i poleta, u tim zujanjima i omami mladalačkog života, u mislima o budućem vremenu.

Uživam u mirisu kuhinje hotela ,,Imperijal’’ koji je Beograd zapamtio i kojeg šalje kroz prozore Filozofskog fakulteta sa kojeg nas Tesla nadgleda kao da je ostao gost, zauvek. Pogled nam se širi ka Studentskom trgu. Sjaćeni akademci, tu, na mestu nekada Velike pijace, danas, kao i svaki radni dan, čekaju pečena krilca koja bi ispunila njihove prazne stomake, elaborirajući na temu smisla života, a mom prijatelju, saputniku u ovoj avanturi, knezu Mihailu i meni, pružajući neverovatno zadovoljstvo i spokoj svojom bezbrižnošću.

Toliko slasti u jednoj slici. Svojim neobuzdanim smehom nas privlače na palubu svoga broda. Kapetan nas dočekuje veselih očiju i smešta nas na meku zelenu podlogu svoje barke kako bi nam približo svoju luku. Bele prste upire u Etnografski muzej pričajući nam priču narodnog života, a mi zagledani u osvetljenu zgradu, slažemo slike u glavi.

Njegovim lakim glasom, dalje vođeni, skrećemo pogled sa tog zdanja izuzetne lepote na ,,svedočanstvo kulturnog i društvenog života Beograda od tridesetih godina prošlog veka do danas’’, na zadužbinu beogradskog trgovca Ilije Milosavljevića Kolarca. Dugo je govorio o Velikoj Sali Kolarčeve zadužbine, kao da je i sam njen deo. Poznaje svaki njen ćošak, žvaku ispod svakog sedišta i tačno zna gde koji šraf nedostaje. Malo me je zbunio, bila sam možda i oduševljena, ali nas je ubrzo pričom odneo dalje, te nisam imala vremena da se na tome zadržavam.

Upoznao nas je s posadom ,,Novog univerziteta’’, prepustio im je da vode priču o klasičnim jezicima, opštoj lingvistici, deskriptivnoj gramatici, svemu o čemu ja baš nemam nikakvog pojma, te sam pogledom lutala dalje Studentskim trgom. Zamišljala sam ga u odelu ,,pravog’’ trga, kada mi ne bi trole kvarile pogled na kulturu i istoriju, kada bih mogla zanesena mislima da mu prilazim bez straha od sirena nervoznih vozača. Prebiram po svim velikim evropskim trgovima i premeštam ih u mislima u Beograd dozivajući Borisa Podreku, tog ,,našeg’’ Bečliju, vapeći da me čuje. Pozdravljamo se sa društvom.

Došlo je vreme da Mihaila vratim na pijedestal. Ulazimo u Vasinu ulicu, a pređašnji kapetan belih prstiju nam dobacuje da je baš tu na uglu, na mestu sa kog pune gladne stomake, nekada bio smešten hotel ,,Makedonija’’, jednospratnica, svima draga, uvek puna življa. Razumem ga, valjda nije mogao da se odupre svom pozivu istoričara ni tako iznuren od studentskog života, te je morao da užitak učini potpunim. Sada sve znamo.

Oduševljeno hodeći ka Narodnom muzeju i pozorištu, sabirajući utiske, prolazimo pored Zmaj Jovine ulice. Nekada zemljani parking na pogrešnom mestu biva pretvoren u popločanu oazu visokog drveća i blistavih kandelabra, istog rukopisa kao i sama Knez Mihailova ulica. Beograd zaista ume da me obraduje. Svakim danom je sve lepši i sve više naš.

Veličanstveni hotel ,,Marriott’’ koji se svojom različitošću sjajno uklopio u okruženje, pleni svojom lepotom premda ne nagoveštavajući čije je to mesto zauzeo. Samo ime ,,Požorišne’’ kafane govori o veličinama koje su je posećivale, o ljudima koji su obeležili naše pozornice i koji su nas svakodnevno podsećali da je život umetnost.

Mislim o oktobru i početku 148. sezone Narodnog pozorišta, o tom večernjem geganju kroz Dositejevu ulicu nakon ,,Laže i Paralaže’’ umorno pristižući kući, ispunjena slatkim umorom. Iz misli koje me vode ka krevetu i čistoj posteljini me je lakim dodirom trgao Mihailo. Pokazao mi je na svog prijatelja koji ga čeka sam, njišteći od radosti što ga opet vidi.

Uručio mi je svoju kapu, poklonio se i kao metak se uspeo na svoj tron. Najlepši ukras Trga Republike ispred zgrade Narodnog muzeja, a u društvu palate ,,Riunione’’, kao jedini konjanički spomenik podignut u Beogradu, opet je krasio naš grad. Prelazeći ulicu, opet psujući auspuhe koje ruže centar zapada i istoka, mislima poslednji put prebirajući po krokiju Beograda, dočekujem zalazak Sunca, prihvatajući to kao gubitak.

Leđima okrenuta reljefu postamenta bronzanog prijatelja, usnama iskrivljenih u osmeh pozdravljajući Ruskog cara, ćutim…neka vreme teče…

(Espreso.co.rs / subjektivmladih)