POSETILI SMO NAJHUMANIJI KAFIĆ U BEOGRADU: U "Zvucima srca" rade ljudi kojima niko drugi nije dao šansu (FOTO)

Ekipa Espresa posetila je Humanitarnu organizaciju "Dečje srce" koja postoji već 20 godina, a osnivač je i kafe restorana i radnog centra "Zvuci srca" koji postoji dve i po godine.

Njihov cilj je da osobama sa smetnjama u razvoju pruže šansu da sami razbiju predrasude o sebi. Razgovarali smo sa Sašenkom Mirković defektologom koja nam je ispričala kako to sve teče i kako se oni snalaze u svojim ulogama.

"Naša ideja i želja je bila da dozvolimo i damu šanu osobama sa smetnjama u razvoju da i oni sami pokažu sebe. Jednostavno da pokažu i društvu i sredini da su oni ravnopravni članovi, da poseduju svoju snagu i moć. Mislim da smo to sa ovim mestom baš na pravi način upotpunili. Oni se pre svega ovde osećaju srećno, dobro, zadovoljno. Oni su ljudi koji ne beže sa svog posla, dolaze čak i kada im nije radno vreme i kad su na godišnjem odmoru. Ništa im nije problem, njima plata nije primarna, veće zadovoljstvo im je to da ih je neko prihvatio, da imaju svoje šale, prijatelje, da su ugostili goste" , ispričala je Sašenka.

Njih tu ima 15, osmoro ih je preko nacionalne službe za zapošljavanje i primaju novčanu nagradu, stimulacije, preko kojih imaju ugovore, u radnom su odnosu imaju platu. Što se tiče zaposlenih ima ih petoro. Smenjuju se po smenama, malo u radnom centru, malo u kafiću. Za njihove porodice i njih ovo je pravi benefit, jer dobijaju i stimulacije od Dečjeg srca. U kafiću rade kao konobari, šankeri, a pored toga postoji i radni centar u kojem oni uče da šiju, štampaju na majicama, šoljama, uizrađuju bečeve.

"Pored toga što oni sve prave, imamo i prodavnicu gde se nalaze svi proizvodi koji se proizvedu u radionici. Sve se tu dešava, mi imamo čak neke proizvode koje sami radimo. Možete i da poručite nešto sa vašom željom, nešto što je svojstveno vama. Naravno i da donesete nešto što želite da bude na vašoj majici ili bilo čemu drugom. Incidenata između njih nema, ne zato što se to nikad ne bi desilo, nego jednostavno ako osetimo da je došlo do nekog zasićenja, ako se neko ne oseća dobro na toj radnoj poziciji na kojoj je trenutno, odmah reagujemo. Naprimer uloga konobara, ako vidimo da nekome smeta gužva, uvek ima mogućnost da se pređe u radionicu. Mi nemamo fiksna mesta. Ja sam konobar i to je to. Oni su obučeni za svaki deo i pronalaze se sjajno u tome. To dovodi do toga gde mogu da kažem da nema mesta incidentima, jer ne dozvoljavamo da se bilo ko loše oseća. Mi smo tu profesionalci sa njima, koji prepoznaju njihove potrebe i stanja. Uvek smo korak ispred njih i činimo da se oni dobro osećaju " , dodala je ona.

Njihovi roditelji su zadovoljni, to je ono što su hteli i što ih ispunjava. Od trenutka kada im se dete rodi, stalno im neko sa strane priča da njihova deca imaju smetnje i da su i oni u nekim ograničenjima. Imaju osećaj da su sputani od svega. Da ne treba da idu na more sa svojom decom, pozorište i sam taj društveni život počinje da se zatvara.

"Oni jednostavno postanu nekako izolovani, što ne mora da se desi. Ove porodice imaju poverenja u nas, jer sam kafić radi dve ipo godine, sva njihova deca odnosno odrasli ljudi koji rade su učestvovali u svim aktivnostima Dečjeg srca dugi niz godina. Zatim je došao trenutak kada su se stvorili uslovi da oni svoje znanje pokažu " , kaže Sašenka.

Oni nemaju škole za konobare, već jednostavno niz praktičnih aktivnosti sa njima. Njima su date uloge, a oni sada to pokazuju u praksi. To je njihova škola. Sašenka nam je ispričala jednu zanimljivu anegotu, a kaže da ih ima baš dosta i da su uvek zanimljive.

"Jedna od zanimljivih situacija je bila kad smo tek otvorili kafić i, naravno, stavili smo knjigu utisaka, i ja sam bila znatiželjna da vidim šta ljudi kažu. Kada sam je otvorila videla sam da je naš zaposleni Nemanja, osoba sa smetnjama u razvoju, jedan divan mladić ostavio svoj utisak. Napisao je da je njegova kafa dobra, on apsolutno nije ni promenio rukopis, čak se i potpisao.

Kada sam pogledala pisalo je: ,,Kafa i topla čokolada su odlični, u potpisu Nemanja Jović''. A on ih je pravio. Tu sam upala u dilemu šta da radimo. Pitala sam se da li da cepamo stranu, jer ljudi mogu da kažu da sami sebi pišemo. E onda sam sebi rekla: ,,Pa, čekaj, Sašenka, zar ovo nije sjajno? Ovo je knjiga utisaka, to je njegov utisak. Zašto on ne bi izneo svoj utisak? To je toliko originalno, verovatno je jedina knjiga u kojoj je radnik sam sebe pohvalio.'' Prvi utisak je bio šta ćemo sad, i onda smo shvatili da treba da ostavimo, jer je sjajna stvar " , kazala je Sašenka kroz smeh.

Njihovi planovi za dalje jesu da se ovo održi i da nastave s ovim tempom. Imaju poverenje u sebe i smatra da mogu da uspeju u tome. Žele da ljudi, građani sami prepoznaju kvalitet u svemu tome.

Mogu da kažem da nam je i grad Beograd obezbedio i omogućio prostor na korišćenje i niz velikih donatora iz privatnih društvenih firmi. Omogućena nam je održivost svega. Dosta ljudi nas zove da "Zvuci srca" dobiju svoje produžnice i u drugim gradovima. Mi se tome baš radujemo. Ideju rado delimo.

Bonus video:

(Espreso / Nikolina Jokić)