Krenuo sam na ručak u centru Beograda, a završio KAO KUM NA VENČANJU TOTALNIH NEZNANACA: Sve se dogodilo u sekundi!

Viber se oglasio u 12. Tačno pet puta. Znak da se nas šest kolega okuplja na tradiocionalni ručak. Novinarski, bahato, nikada ne zakazujemo i neretko imamo problem s mestom za sedenje. Ponedeljak je bio takav dan. Spojenih šest mesta nije bilo moguće naći u restoranu u kom smo odlučili da obedujemo.

Zvono za spas je stiglo sa susednog stola. “Hoćete za naš sto? Mi ustajemo”, reče neočekiovano ljubazno mladić u srednjim tridesetim. Pored njega je sedelja upadljivo vitka, plavokosa mršavica, sa velikom tetovažom preko celog ramena.

E, super, odgovori horski polovina našeg društva. I zaletesmo se junački da okupiramo nenadano slobodnu teritoriju.

"Ali, treba mi usluga", i dalje ljubazno, ali emotivno ucenjivačkim glasom reče mladić.

Crnogorac u meni pomisli da treba nešto da mu se prenese ili pogura trokirani automobil.

Isti Crnogorac u meni pomisli: "Bolje da nam nije ustajao, je... ga otac. Našli bismo sami mesto".

"Treba nam svedok za venčanje", preseče moje pogane misli nasmejani mladić.

Pet glava mojih kolega, ko suncokreti put sunca, iii kao čopor merkata koji gleda put predatora, okrenuše se put mene. Najčešće je lepo kada ste glavni klovn u društvu, ali to vas kvalifikuje i za dobrovoljca za ovakve događaje.

Ajde, ja ću, odgovorih dok su se u meni mačovale dve misli. Kumstvo je svetinja (kako svedočiti neznancima) vs. kumstvo se ne odbija.

Moje dve misli ne razmeniše ni argument, a već smo nas troje špartali put obližnjeg matičara.

"Jesi li sigurna?", upitah buduću kumu.

"Nisam", reče, i mladenci prasnuše u smeh.

Pridruži nam se drugi svedok. Mladoženja ga je izvukao s posla. Kaže, to mi je drug iz vojske. Mlada nije išla u vojsku, pa sam joj pripao ja, potpuni neznanac.

Predstavih se. On je Vladislav, a ona Milica. Iako tako nehajni u izboru kumova, Milica me podseti da se ona ne rukuje. Bravo, bravo, vodi se računa o preporukama. Mada, iskreno, to me zabole malo. Pa ne bi kum preneo koronu... Ali, opet, ne zna ništa o meni. Oh, wait..

Matičarka nas primi. Shvatih da su je pre pola sata već “ofarbali” da ih preko veze, bez zakazanog termina, venča i njihovu vezu stavi u pravne okvire.

Otključa nam salu za venčavanje, posla druga iz vojske da plati taksu i reče da dolazi za 15 minuta.

Taksa je iznenađujuće niska. Tek 320 dinara. Mladoženja dade kumu jedinih 300 dinara u kešu i iscepa se od smeha kada shvati da kum ima jedino pet kovanica od po dinar.

Uskočih tu ja kao spasilac i onako kumovski izvadih 20 dinara. Kum zamače za vrata, a meni prostruja kroz glavu da i banci ide neka provizija, da tačno 320 dinara nije dovoljno, ali bejaše kasno. Valjda će se snaći.

Dok smo sedeli tako u sali za sastanke, opalismo par selfija, a ja ih propitah: otkud, kako, zašto.

- Sve je ovo na brzinu. Idem u Rijeku da radim za Uber. Dobra plata, daju mi stan. Radna dozvola. Lakše nam je da sredimo papire i za nju kada smo u braku. Naći ćemo nešto i za Milicu.

Gledam ih. Uzbuđeni su i veseli. Zaljubljeni su. Vladislav je cmače svaki sekund.

Kaže da su juče formalno to obavili sa porodicama. Došli njeni kod njegove keve.

- Dao sam joj i prodični prsten - priča sav ponosan.

Kum iz vojske donese uplatnicu, Snašao se, pomislih. Dobro je.

Sede i on malo zadihan.

"Jesi se ti ranije udavala?", bupnu nimalo diplomatski.

"Ovo mi je četvrta veridba. Ja sam gospodar prstenova", smeje se Milica.

"Ti si joj četvrti!!!!???", nimalo diplomatski se javljam i ja, pomalo konzrevativno skandalizovan.

Smeju se i guše se u smehu. Svet je njihov.

Uđe i matičarka, gutajući poslednji zalogaj sa brzinskog ručka i vrteći glavom.

"Kako ste li me na ovo nagovorili?"

Skandalizovala se kada je čula da ih ne poznajem.

"Pa vi ne znate zašto se oni venčavaju", upozori me.

Probi me ladan znoj, ali jbg kasno je. Prekasno.

Vladilslav joj pojasni njihovu životnu priču na brzinu. Od novih informacija iskoči da se znaju osam godina. Da su godinu dana biili u vezi, pa su se razišli i da su poslednja četiri meseca zajedno.

Pročisti jezikom zube ljubazna i draga matičarka i onako opušteno, kao i što priliči ovakvom venčanju, izdeklamova onu matičarski mantru za venčavanje.

Podrža Milicu u odluci da zadrži prezime.

“Zakonodavac vam to dozvoljava”, reče matičarka, a ja samo prevrnih očima. “Mnogo si, kume, to raspustio”, a on cmače li je cmače.

I to sve sve dok matičarka čita prava i obaveze supružnika. Poljupci odzvanjaju u akustičnoj sali.

“Da” i “Da” odgovoriše na ključno pitanje.

"Burme su kod kuće", reče Vladislav.

"Drugo nisam ni očekivala", pomirljivo slegnu ramenima matičarka.

"Poljubite mladu", odjeknu naredba.

Vladislav ne časi časa. Dobacih mu, sačekaj dok spremim telefon za fotkanje. Možemo mi ovako koliko hoćeš, ne brini.

Svaka ti čast kume. Šta drugo reći.

Ja se potpisah ispod mladinog imena, drug iz vojske ispod Vladislava. Tako je on insistirao. Mislim, kum. Vladislavu je svejedno. On bi se okumio i sa gorepomenutim merkatima, samo da oženi Milicu.

Zamolih matičarku da nas fotka. Uze me kuma ispod ruke. Strah od korone je prošao. Pokazao sam se dobro.

Razmenismo brojeve telefona da im pošaljem fotke. Zahvaljuju mi se dok silazim niz stepenice.

“Danas ništa od posla, ajmo na ručak”, čujem dok silazim niz stepenice.

Moje kolege su baš završavale ručak. Strpah pastu u sebe na brzinu dok nam je konobar naplaćivao ručak.

"Srećno, kume", reče mi, i objasni kako je on odbio ponudu za kumstvo. Nije mogao da izađe sa posla.

Kaže Vladislav nije imao razumevanja za odbijanje, ali sam ubrzo ja naišao.

Saznanje da nisam bio čak ni prvi nasumični izbor malo me pogodi. A onda se setih njihovih osmeha i poljubaca i bi mi toplo oko srca.

La vita e bella.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Blic.rs)