Sad na Tašu bleje Mari i svetske muzičke zvezde, a pre 7 godina... Pajdomani, izmet i klinci na lepku! (FOTO) (VIDEO)

Tenis je beli sport i igra se samo na kultnim mestima. Takvo je definitivno i Tašmajdan pokraj Pete gimnazije na opštini Palilula.

Za korak ispred svih: Lansirana Espreso aplikacija! Overite je odmah!

Srbija je na tom legendarnom zdanju sa 2:3 poražena od vladajućeg teniskog šampiona - Velike Britanije, ali nisam ovde kako bih vam pisao izveštaj s tog okršaja kišom bačenog u drugi plan.

Ovde sam jer sam na tom mestu, pre manje od jedne decenije, doživeo neke od najluđih scena u životu.

Espreso`n`the hood: Dobrodošli u Blokove - kraj u kome nema laži, nema prevare! (FOTO) (VIDEO)

Okupljali smo se tu svakoga dana - i mi s Novog Beograda i ovi iz ostalih delova grada. To nam je bila baza, mesto na kome uvek znaš da ćeš naći nekoga ludog, zanimljivog, pa i psihički bolesnog.

Čim sam video da će taj teniski meč biti odigran na renoviranom tašmajdanskom stadionu, znao sam da imam povod za priču.

Godina je 2009. S ortacima blejim, pijem pivce posle jedne od tradicionalnih svirki u Petoj gimnaziji. Na Tašu je nas dvadesetak. Drugar tera klinca po pivo, daje mu minut da ode i vrati se iz trafike koja je udaljena na minimum dva minuta. Mali kreće da trči, skače s tribine koja je visoka tri metra. Srećom, umislio je da je parkurista, pa se dobro dočekao na noge.

Na naše iznenađenje, stigao je za nešto više od minut i deset sekundi. Za nagradu je dobio jedno pivo. A tu su pre samo jednog dana sedeli britanski navijači koji su se drali: "Go, Edmund, Go". Eh, da su znali kakvu istoriju ima to mesto...

Tog istog leta, sedeo sam s jednim sadašnjim kolegom tačno tamo gde stoji nadstrešnica pod kojom su se teniski fanatici skupljali kako bi se sakrili od kiše. Naišao je Rom od 11 godina po imenu Mustafa. Drugar je već znao ko je on.

Mali je bio svojevrsna urbana legenda. Ne zato što je nešto preterano zanimljiv, igra, peva ili prosi, već zbog toga što iza uveta nosi "krajc buksne" koju niko neće s njim da podeli, a u džepu mu je kesa lepka. Poluiskorišćena. Ne znam šta je danas s njim, nadam se da i dalje nekom začinjava dane svojom pojavom.

Nekoliko dana kasnije, dok sam čekao da me tadašnja devojka pozove na gajbu, takođe sam rešio da vreme ubijem uz dobro druženje na Tašu. Bilo je lepo popodne, gomila ljudi bila je na ovom svojevrsnom hramu urbane kulture. Među njima i nekoliko pravih pajdomana. Onih venaša. Sedeli su na dvadesetak metara od nas.

Nešto sam se sporečkao s jednim od drugara s kojim i dan danas to radim. Odvojio sam se na tih dvadesetak metara od grupice, seo i zapalio pljugu. Osetio sam nešto mekano pod zadnjicom. Ustao sam i osetio jedan od najgorih smradova u životu. Bio je to pajdomanski izmet. Kao što možete da pretpostavite, kod ribe nisam otišao, a u tramvaju sam se trudio da niko ne izvali šta to u stvari vonja.

Ovu priču vam ne pričam po hronološkom redosledu, jer tog leta bez pet piva veče nije moglo da prođe. Slabo povezujem datume.

Kakvo bi to legendarno mesto bilo da nismo prisustvovali nekolicini fantastičnih "rep betlova". Jedan poznanik je svako veče nailazio i bacao vrhunske rime. Lagano bi ušao u polufinale bilo kog takmičenja. Ali, nikad nije stigao da se okuša na njima, jer je završio u ludari.

Zašto, pitate se... Zato što baš i nije normalan.

Taj talentovani reper čije ime nećemo spominjati ispričao je možda i najluđu priču koju sam čuo na Tašu.

- Krenuo sam u zgradu predsedništva. S mačem. Da pričam s Borisom Tadićem. Nisam nosio mač zbog njega, već zato što je on jedina bela sila, sila Dobra, dok su svi oko njega crne sile, sile Zla. Morao sam da imam mač sa sobom, da me oni ne bi napali. Nisu mi dozvolili da pričam s njim - ispričao nam je tad.

Na žalost, ne sećam se kako se ta priča završila, ali ubeđen sam da je ona jedan od glavnih razloga zašto je hospitalizovan.

Naravno, nije se tamo blejalo samo leti. Zimi smo se smrzavali kad nismo želeli da pucamo keš po kafanama, ali vredelo je. Kako bih uostalom video mladi zaljubljeni par u seksualnom zanosu u neposrednoj blizini. Otprilike na 50-ak metara. Oni su se toliko zaneli u svom "poslu" da nisu ni primetili da je tu nas trojica-četvorica glasnih momčića. Nismo im smetali. Pustili smo ih da završe, dok smo mi s vremena na vreme virili - čisto da vidimo je l' menjaju poze.

Kako su završili oni, tako se završila i naša avantura na ovom stadionu, jer je vlast počela da ga renovira, pa je onda zatvoren za posetioce poput ovih koje ste tamo mogli da vidite svaki dan. Umesto nas, tu sada bleji Endi Mari s ekipom.

Sviraju najbolji svetski bendovi, igra se tenis, a nekad... Ostaje nam samo sećanje na lepa i luda vremena i priče koje ćemo moći da pričamo svojim unucima.

(Aleksa Radosavljević)