DORĆOLSKA LEGENDA O ČOVEKU-FOKI: Nikad nismo saznali zašto je on to radio!

Sećam se da smo se dva puta godišnje mi, dorćolski klinci, okupljali zimi i leti na rubu Dunava kako bismo videli čoveka koji je preplivavao reku poprečno. Kao i svaki deo grada i Dorćol ima svoje legende, a jedna on njih je, svakako, čovek - foka.

Naime, odrasla sam na Dorćolu, tačnije na Dvadeset petom maju tik uz reku. Dva puta godišnje zazvonio bi mi interfon i čula bih kako mi društvo govori da je čovek-foka tu.

Nije postojao tačan datum ili dan kada bi dolazio, ali uvek je to činio i u letnjem i u zimskom periodu. Neko od nas bi spazio mrlju u Dunavu koja se neustrašivo kreće i razglasio bi ostalima.

Bila je to naša mala tradicija.

Najkreativniji među nama mu je nadenuo nadimak "čovek-foka" i od tada je on postao dorćolski fenomen - legenda koja se bori sa dunavskim virovima i rečnom strujom.

Gledali bismo ga kako pliva na jednu stranu, izlazi iz vode, čeka deset minuta, a potom nam se vraća. Bili smo svesni da nas ne čuje i da u svakom trenutku može da ga uhvati vir, a, ipak, smo stajali na obali i navijali da se bezbedno dokopa kopna.

Čovek - foka je dvanaest godina ponavljao svoj ritual.

Nikada nismo saznali zašto je, zapravo, to radio, isto kao što nismo mogli da objasnimo zašto smo se mi okupljali i navijali da ga ne odnese neki vir ili rečna struja.

Svi smo se divili njegovoj hrabrosti.

Bonus video: Muškarci da vas sada vidimo!

(Ana Rakonjac)