U ovoj kultnoj beogradskoj ordinaciji srešćete najčudnije likove i ostaćete živi! (FOTO) (VIDEO) (GIF)

Za nas koji muku s njima mučimo, zubi kao da su izmišljeni da bismo znali dokle nam je prag bola. Vrlo, vrlo je visok. Nikada neću da zaboravim priču od pre mnogo godina kada je jednog Meksikanca jedan toliko boleo da je u tom delirijumu uzeo pištolj, stavio ga u usta i opalio. Preživeo je. I dan danas ga razumem. Bol je ulaz u neku paralelnu dimenziju, a ukrasi na vilicama kao da su prečice do tih svetova. Genijalan dečakov odgovor zubaru: Zašto verujem u Boga? (VIDEO) Ako to sve shvatimo tako, Mažestik tu logično dođe kao neka vrsta portala za put u nepoznato. Niko se s radošću nije oprostio od svoje nesreće, a zubobolja je samo jedan u nizu dokaza koji potvrđuju tu usput pokupljenu priručnu mudrost. Dakle, bitan je stav, pre svega. Pošto prezirem lekare, a posebno zubare, kreatore rešenja koja su me i dovela u ovaj bezizlazan položaj (iako će ti isti uvek reći da čuvaš svoje zube po svaku cenu, osim one njihove zbog kojih ti prave haos u životu) – rešio sam da izbegnem gužve penzosa i ostalih jutarnjih frikova i suočim se sa sudbinom predveče.

Kad se popneš na taj čuveni treći sprat i uđeš u čekaonicu, u njoj uvek ima nekoga i uvek na početku vlada grobna tišina. Posle ih bol sve otkravi, čime svi prisutni dobijaju priliku da se okupaju u svetoj vodici empatije. - Ti mora da si Strelac - reče mi ničim izazvana žena neobaveznog izgleda koja se u Mažestiku zadesila kao pratnja svoje maloletne ćerke. - Ne, Jarac sam - brzo odgovaram dok u sebi već umirem od smeha pitajući se gde sam se to obreo.

- Izgledao si mi kao Strelac, uporna je sagovornica, koja mi zatim obrazlaže teoriju kako je čitava tehnologija i tehnika uopšte, izuzev mašine za veš, potpuno suvišna za kvalitetan ljudski život. Sa tom vrstom rezona nisam se ranije susretao, ali, hej, ne vadim ni zube svaki dan. Ima tu nečega, definitivno.

Čekaonica se polako puni, a svaki proveden minut pozitivno utiče na proces aklimatizacije. Romkinja sa maramicom na usnama, otečena od lekova, rakije i ostalih tekovina narodne medicine, izgleda kao da će svaki čas da ispusti dušu u društvu svog pratioca. Dva prigradska tinejdžera čiji prozračni osmesi bude osnovanu sumnju da su ih u detinjstvu hranili petardama ne mogu da izdrže a da ne prasnu u smeh na monodramske bravure devojke koja na svaka dva minuta doživljava nervni slom jer je alergična na anesteziju.

Anestezija. Može i bez knjižice koju ionako nemaš, samo ostaviš ličnu kartu i 900 kinti, a zatim se vratiš u čekaonicu dok ne počne da deluje. Petardirani znaju sve zubare ovde i ni za jednog ne kažu da je nežan. Sve sami mesari, lihvari i bitange. I da ima još zuba, opet bi ih ovde sve povadio

neće ništa da vade večeras. Strah ih je paralisao. zaveri zubara koji nam uporno plombiraju zube radioaktivnim metalima Zelena boja dominira njihovim izgledom, minus klasične bele klompe. Prvo ti se čini da je jedan ćata koji se bavi papirologijom, ali on ima svoju funkciju pri samom zahvatu – da ti čvrsto pridrži glavu, ako je potrebno. Uglavnom jeste. Teško da sve traje duže od nekoliko sekundi, ali vreme u tim trenucima ne postoji, sve dok ne čuješ “škljoc” olakšanja. Prva misija je da se kupe maramice, a da ne otvaraš previše usta koja te ionako bole od anestezije i zahvata. Život je opet lep. Sve se može kad se hoće. I ništa toliko ne može da ti osokoli duh kao - olakšanje.