nije sve tako crno
A MISLILA SAM DA SU SVI U GSP IDIOTI! Kako su me nesreća jedne devojke i timski rad s nepoznatim putnicima naterali da shvatim da ne živim u BANANA DRŽAVI! (FOTO)
Oni sa štakama odjedanput dožive prosvetljenje, slepi - progledaju, gluvi opet čuju, ucviljeni i bolesni dobijaju poslednje trzaje snage, i to sve da bi seli
Svima nam je poznato da vožnja GSP-om predstavlja težak, fizički naporan i umno nepodnošljiv zadatak kroz koji svi prolazimo minimun dva puta dnevno. Ukoliko živite u Borči na primer, posao se udvostručuje, a sam proces je znatno teži i komplikovaniji.
Pored tipova ljudi koje svakodnevno srećete u autobusu, poput šetača koji uđu na prva pa se probijaju kao kroz bojne redove do zadnjih vrata, uspavanih lepotica ili lepotana koji vam se iznenada nađu u međunožju kad bus naglo ukoči, "biznismena" koji su obučeni tip-top i glume velike glave, a guraju se sa sirotinjom u harmonici, pa sve do najozloglašenije grupe koju možete sresti - penzionera.
Oni sa štakama odjedanput dožive prosvetljenje, slepi - progledaju, gluvi opet čuju, bolesni dobijaju poslednje trzaje snage, i to sve da bi seli. Nije bitno ko je bolestan, lud ili trudan, cela filozofija tadašnjeg trenutka se svodi na puko sedanje na stolicu i smeštanje gluteusa na bezbedno, još ako je do prozora, all inclusive ljudi moji.
Spoznajom ovih stvari i redovnim klackanjem po raznoraznim linijama, vremenom sam dobila otpor prema GSP-u, putnicima, pa i vozačima. I kako to obično i biva, onda se dogodilo čudo i meni se vratila vera u ljude. Zvuči kao kliše, ali nije.
Cela priča prosvetljenja je počela ovako:
Kao i svakog jutra "ispadam sa vrata" u našoj dragoj 37-ici dok se klatim ili bolje rečeno stojim u redovnom špicu u Ulici Kneza Miloša.
Drugim rečima, sve se odvijalo regularno, kao i svaki dan. Najmanje tri osobe mi u prolazu zakače slušalice i ponesu ih na torbi, glavi ili na ruci, dok ja vučem gajtan nazad, najmanje četiri penzionera me zgazi usput jer jelte jure hitro ka Solunskom frontu, a onda je jednoj devojci pozlilo.
U trenutku čula sam žamor i pad devojke koja se onesvestila u autobusu. Ispuštala je krike i cimala se, a njih troje je pokušavalo da je stavi da sedne. Ona ista besna egoistična rulja ustaje, a ljudi se bore na čije će mesto staviti devojku.
"Daje vode i nešto slatko" svi dovikuju. Mi kao u voziću prenosimo flašice i slatkiše od zadnjih pa do prednjih vrata, ružno je reći obzirom na situaciju, ali radimo kao tim koji se prvi put upoznao. Devojku su postavili da sedne, umivali su je, starije žene su je hladile lepezama, "terali su je da jede". Ja sam bila posmatrač jer bi u toj situaciji samo pravila gužvu, pošto se previše ljudi angažovalo.
Isti oni penzioneri koji mi tako idu na živce su bili najažurniji, a neki su odlučili i da sprovedu devojku gde treba nakon što izađe iz autobusa.
Ovo me je tako trglo i shvatila sam da nije sve baš tako crno ili belo. Siva zona itekako postoji, a često stvari prevagnu i na dobro.
Devojka iz busa je nakon svega pustila suze i zahvaljivala se, ali izgledalo je svima da je cela situacija tako normalana i da se sve podrazumeva, što jeste istina, samo nije bila naša istina.
Posle ovog jutra, ovo je postala i moja istina, i barem na jedan dan mi je vraćena davno izgubljena vera u ljude i humanost.
(J. Jovanović)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
