ZA VELIKO PROKLETSTVO BRANKOVOG MOSTA MALO KO ZNA: Prolazimo skoro svakog dana ovuda, a tajna nam leži ispod nogu

Mnogo Beograđana ovo ne zna, ali Brankov most danas živi svoj drugi život. Na njegovom mestu nekada je postojao mnogo impozantniji most Kralja Aleksandra.

On je bio podignut 1934. i važio je za jedno od najlepših zdanja onog vremena. Nažalost, most je potrajao samo sedam godina jer je srušen 1941. godine. Sujeverni Beograđani rekli su da se time ispunilo prokletstvo koje i danas prati ovo mesto.

Baš na mestu gde se nalazio noseći stub na desnoj obali Save, koji i danas postoji, nekada je postojala Liman džamija koja je uklonjena kako bi se podigao most.

Malo se zna o svim džamijama koje su nekada postojale na teritoriji Beograda. Austrougari su većinu srušili za vreme svoje vladavine gradom, Turci su zatim neke obnovili, ali su one kasnije opet srušene.

Nakon definitivnog srpskog preuzimanja grada 1867. godine porušene su i one pretekle i ostala je samo Bajrakli džamija na Dorćolu .

Ipak, sudbina Liman džamje, jedne od najstarijih muslimanskih bogomolja u Srbiji, bila je nešto drugačija. Zapisi iz onog vremena govore da je bila građena od tvrdog kamena granita, s teškim visokim minaretom i prozorima okovanim gvožđem. Stajala je kraj Save od pamtiveka i verovatno bi tako bilo za još mnogo godina da se nije dogodio tragični incident 1862. godine.

Početkom juna te godine, Turci su kod Čukur-česme ubili jednog srpskog dečaka. Ubrzo potom, čitav Beograd je planuo, a nagomilano nezadovoljstvo je eksplodiralo. Turci su se povukli u Beogradsku tvrđavu i počelo je bombardovanje koje je sejalo smrt među srpskim civilima.

Ironično, ceh za ovaj događaj su platili Turci koji se nisu na vreme sklonili u tvrđavu.

Na prostoru koji današnji Beograđani znaju kao Savamalu, nekada su živeli zanatlije i trgovci muslimanske veroispovesti, poznati kao Turci Erlije.

Kako su decenijama sa lokalnim stanovništvom živeli u miru, ovi ljudi nisu verovali da im od Srba preti opasnost, a sa događajima kod Čukur-česme nisu imali nikakve veze.

Ipak, kako je bombardovanje nastavljeno, tako je i srpsko stanovništvo bilo sve žednije osvete.

Kada su napadi počeli, Erlije nisu znale kuda da se sklone, pa su se sa porodicama zabarikadirali u Liman džamiji. Srbi su uskoro opkolili mesto, doneli katran, luč i slamu i zapalili veliku vatru.

O tome šta se onda dogodilo postoje dve verzije. Po jednoj je vetar duvao u suprotnom pravcu, pa su džamija i ljudi u njoj ostali nepovređeni.

Tokom noći su se oni trezveniji Srbi dosetili svih dobročinstava koje su im činili njihovi susedi muslimani, pa je prevladao razum i sukob je tako okončan.

Po drugoj, mračnijoj verziji priče, Liman džamija je upravo tada izgorela zajedno sa svim porodicama koje su bile unutra.

Mnogi su se, kada su se strasti smirile, pokajali zbog ovog nedela i, godinama kasnije, upravo su zbog toga pozdravili rušenje poslednjih ostataka džamije jer su na taj način mogli da zaborave i svoju sramotu.

Danas ne znamo da li je i koja od ove dve verzije priče tačna, pošto zvaničnih dokumenata o ovim događajima nema.

Kako bilo, Liman džamija je do 1930. godine, kada je počela izgradnja mosta Kralja Aleksandra, bila u ruševinama. Njih su raščistili majstori koji su upravo na tom mestu podigli noseći stub novog mosta.

Bonus video

(Espreso/Srbijadanas/Prenela D.Č.)