OVO JE MIGRANTSKA GSP LINIJA: Vozila sam se busom koji gleda na njihovu nesreću! (FOTO)

Autobus broj 108 godinama unazad saobraća od Omladinskog stadiona do Mesne zajednice Reva.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Istom putanjom, pančevačkim putem, ide gore dole prevozeći putnike koji žive u delu Beogradu u smeru ka Pančevu. Čuvena 108-ica je za meštane naselja Krnjača nešto što baš i ne vole, ali bez nje ne mogu.

Ne ide često, ali žiteljima ovog malo udaljenog prigradskog naselja zaista znači. Do skoro je ona bila linija kao i sve druge...od drugih autobusa se nije mnogo razlikovala...do skoro.

Zatekla sam se ponovo, posle nekog vremena ponovo u ovom autobusu. Ulazim u njega na Omladinskom stadionu. S vrata me zapljuskuje gadan vonj. Oseća se na sve što vam utrobu može okrenuti brže nego što u nju stigne ručak. Ustajali ljudski vonj, telesne tečnosti, smeće...

Mislim se - šta je bre ovo?!

Buljim u telefon da bih zadržala ručak u utrobi - barem još neko vreme. Pažnju mi privlači pod koji je užasniji nego u bilo kom drugom autobusu. Ovo se po centru ne viđa.

Dižem pogled, pokušavam da skontam šta se ovde zaboga desilo. I shvatam. Vidim samo tugu i očaj.

Tamnoputa lica pogubljeno blenu u pod, ili pak kroz prozor grickajući semenke. Iz podrpanih ili pak previše tankih jakni za nula stepeni vire nesrećni pogledi. Napaćeni narod sa Bliskog istoka preplavio je čuvenu 108-icu. Pa da - prisećam se, ovaj bus prolazi pored prihvatnog kampa za migrante u Krnjači, i baš on je njihova jedina konekcija sa centrom grada i nadom za nekim boljim sutra...

Mladić mojih godina sedi na poslednjem sedištu. Gricka semenke, gleda kroz prozor i - trese se. Tanka jakna ne uspeva da ga zagreje iako je reklo bi se u punoj snazi...Šta li se duma po njegovoj glavi? Patnja za domom koji je ostavio zbog rata? Stradala porodica? Budućnost i bolje sutra? Ne znam, i ne pitam. Skrenem pogled, gledam dalje...

Okrećem se ka "krugu busa". Stariji čovek u invalidskim kolicima, koprca se, pokušava da zakoči točkove da se ne bi kotrljao po autobusu u njima. Pomoć ne traži jer jezik ne razume.

Na drugoj strani, blizu mene sedi stariji čovek. Nema ni 60 godina. Jakna je prljava, rukav poderan. Stiska promrzle ruke, gleda u pod. Na licu mu se vidi samo bol. Patnja je uklesana u njegove bore.

Najtužnije od svega, tužnije čak i od tih lica je natpis pored njegovih nogu.

- Smrt migrantima - piše na sedištu. Sedi, na natpis ne obraća pažnju. Mislim se, hvala Bogu pa jezik ne razume. Da se ne deprimira čovek još više - kao da mu njegova muka nije dovoljna.

Od bombi i rata, od smrti je pobegao, a naši mu to priželjkuju.

Iz autobusa izlazim blago reći deprimirana. U tom kampu u Krnjači bila sam par puta. Svaki put kod tih ljudi, baš kao i u 108-ici videla sam mnogo patnje. Čekaju u mestu, nekad i po nekoliko meseci ne bi li nastavili put ka nekom boljem životu.

Jedna stanica bila je dovoljna da se opet osetim zahvalnom za sve što imam u životu. Za zdravlje, porodicu i mir u zemlji, barem poslednjih godina.

Vrata su se zatvorila, a autobus patnje nastavio je dalje...dalje ka kampu, dalje u budućnost...

(Suzana Trajković)