ZNATE LI KO JE ŽENA NA "SRPSKOM KIPU SLOBODE"? Imala je UZBUDLJIVU SUDBINU, iza SVEGA se krije NEVEROVATNA PRIČA!

Na vrhu zgrade Vlade Republike, u Nemanjinoj 11, nalazi se statua “Srbija” koju svi viđamo u prolazu.

Takođe, ako pogledate svoje lične karte, videćete dotičnu statuu u obliku žiga u pozadini ispod vaših ličnih podataka. Dakle, lice te lepe žene koja u desnoj ruci drži baklju je simbol svih nas.

Ali, ko je ona?

Žena koja je poslužila kao model vajaru Đoki Jovanoviću bila je Zagorka Cvetičanin. Trag njenog porekla vodi do barona Emanuela (kršteno ime Manojlo) fon Cvjetićanina, austrijskog feldmaršala čije dalje poreklo, pak, vodi do srpskog bratstva Bogunovića koje je živelo u Staroj Raškoj. Bogunovići, uspešni trgovci u Dubrovačkoj republici, vodili su poreklo od Boguna iz zaseoka Nemanja kod Pljevalja.

Emanuel je bio Srbin pravoslavne ispovesti rođen u Slunju u sadašnjoj Hrvatskoj. Oštrog pogleda i veoma sposoban, posle okupacije Bosne i Hercegovine je postao glavni organizator žandarmerije u Sarajevu. Njegove zasluge su bile prepoznate te je dobio veliki broj odlikovanja (orden Marije Terezije, viteški krst i gvozdeni krst za hrabrost), kao i titulu barona. Kuorizitetna je činjenica da nije prihvatio ponudu kralja Aleksandra I Karađorđevića da postane jedan od njegovih vojvoda.

Sa suprugom Sofjiom, rođenom Krivačić, dobio je sina Milana. Zagorka je jedno od Milanove dece iz braka sa Milicom, rođenom Birčanin.

Zagorka Cvetičanin se udala za akademskog vajara Milana Arsića zvanog Daskalo, te je preuzela njegovo prezime. Daskalo je uljem slikao beogradske motive na šprerpločama, poput starih kafana “Tri šešira” u Skadarliji i “Kičevo” u Crnogorskoj 14, ozloglašena zbog brojnih tuča kao “krvava kafana“.

Studirao je na Carskoj akademiji likovnih umetnosti u Moskvi, kao i na Akademiji lepih umetnosti u Pragu, bio je idealna prilika za lepoticu Zagorku.

U tom raskošno umetičkom i prijateljsko-rodbinskom ambijentu njeno nestvarno krasno i otmeno lice, dostojanstveno držanje i damske, aristokratske manire i holivudski izgled iz zlatnog doba prepoznao je čuveni vajar Đoka Jovanović. Zagorka je bila oličenje njegove ideje za naručenu skulpturu za, ni manje ni više, tadašnju palatu Ministarstva finansija kraljevine Jugoslavije, a sadašnju zgradu Vladu Republike Srbije.

Na fotografiji gde Zagorka prolazi Terazijama (pored nekadašnje jednospratnice sa baštom – “Šiškove kafane” a sadašnjeg “Pozorišta na Terazijama”) sa “Politikom” u ruci uočljivi su njena elegancija, samosvest i nepobitni sjaj. Bila je toliko lepa da je mogla da prestavlja sve što je vredno i dijamantsko – proleće, leto, umetnost, muzu, boginju. Samim tim i idealna kao muza za veoma bitnu skulpturu Beograda i države.

Pravo ime znamenitog vajara je Đoka, a ne Đorđe kako se kasnije navodilo. Školovao se u Beču, Minhenu i Parizu a, pored očiglednog talenta da istoriju, emociju i višeznačnu poruku pretvori u vanvremenske skulpture i spomenike, imao je i avanturistički duh – vozio je velosiped (bicikl) na evropskim turama od po više hiljada kilometara.

Karijera nije mogla ići bolje, što je i zasluživao – bio je, posle prosvetnih poslova, i inspektor u Ministarstvu građevina. Njegov talenat su prepoznavali i u Parizu, te je osvajao nagrade na Svetskim izložbama.

Njegovi najčuveniji radovi su spomenici Kosovskim junacima u Kruševcu, knezu Milošu Obrenoviću u Požarevcu, Branku Radičeviću u Sremskim Karlovcima, Josifu Pančiću i Vuku Stefanoviću Karadžiću u Beogradu. Jedan od njegovih sinova, Mirko, poginuo je u bici na Marni, boreći se u francuskoj Legiji stranaca kao dobrovoljac.

Kada je odlučio da Zagorka bude model za naručeno delo, Đoka je već živeo u svojoj vili u Skerlićevoj broj 6, za koju je napravio fasadne skulpture (projektovali su je arhitekta Dragutin Šiđanski i inženjer Stojan Veljković). Šest godina je već bio u penziji, ali nije prestajao da radi. Kao da je hteo da zaboravi i albansku golgotu koju je prošao i smrt sina.

U toj kući su se družili i dogovarali a možda je u njoj Đoka prvi put skicirao Zagorkino fascinantno porcelansko lice od koga se nije mogao odvojiti pogled.

Međutim, pravi rad na skulpturi se odvijao u Đokinom ateljeu u suturenu nove skupštinske zgrade. Pored glavne skulpture koja će predstavljati ženu – Jugoslaviju (kasnije je preimenovana u Srbiju), Ministarstvo građevina je Đoki poverilo izgradnju još četiri – “Finansiju”, “Trgovinu”, “Industriju” i “Zanatstvo”.

Đoka je skulpturu visoku preko tri metra izlio u Pragu od tone bronze. Bila je veoma slična prototipu (“Velika Srbija”) kog je umetnik izlio još početkom veka, kao i skulpuri “Srbija” – sastavnom delu spomenika Kosovskim junacima u Kruševcu. Prototip je predstavljao devojku iza koje se vijorila zastava a pored njenih nogu je stajao dvoglavi orao. Bio je izlagan na izložbama.

Beogradska skulptura je takođe imala venac-dijademu na glavi, kao i sve prethodne verzije, a umesto ptica je stavljen štit sa četiri ocila na plitkom reljefu, koga devojka pridržava levom rukom. U desnoj je držala visoko podignutu krunu kralja Petra I Karađorđevića.

1938. godine je dozidan sprat na Ministarstvu finansija sa kupolom na čijem vrhu je postavljena statua sa Zagorkinim likom. Za dograđivanje je unajmljen arhitekta Nikolaj Petrovič Krasnov, koji je projektovao i postojeće zdanje. Đoka je lik sličan Zagorkinom predstavio i na bisti “Srbija” za Narodnu banku jer je postao neverovatno popularan.

Komunističke vlasti FNRJ su, najverovatnije 1948. godine, isekli skulpturu i umesto krune u ruci zavarili baklju. Dobila je naziv “Srbija”. Kruna nije odgovarala novoj državnoj strukturi a baklje su bile simboli republika, te se sve “uklopilo”.

Zanimljivo je da je Đokin prototip “Velika Srbija” “oživeo” u istoimenom spomeniku koji je postavljen u Užicu 2018. godine. Tako se Srbija još jednom odužila čoveku koji je, uz pomoć Zagorkinog lica, stvorio njen vizuelni identitet.

O svojoj zemlji je, inače, pred kraj života govorio ovako: “Mene je srpski narod voleo, ja sam za njega živeo i radio, ja se zbog toga ponosim.”

(Espreso / Kaldrma)