ZORAN MILOJKOVIĆ VOZI PO ZIDU SMRTI I TO JEDINOM NA BALKANU! Od prizora može ČUKA da STANE, nije za slabiće (VIDEO)

Beograđani su, posle više decenija, u prilici da gledaju motociklističku atrakciju "Zid smrti" koja se održava na Ušću i to još samo danas

"Zid smrti" postavljen je na Ušću, gde se održava "Bir fest", a dopremljen je iz Banjaluke. Nosi ime po Božidaru Božu Vukadinoviću, legendarnom vozaču po "zidu smrti" u bivšoj Jugoslaviji.

Motociklistička atrakcija bila je popularna u nekadašnjoj državi, a čak je i opevana u pesmi "Pakleni vozači" benda Atomsko sklonište.

Međutim, zbog manjka interesovanja publike i komplikovane strukture, ovo je jedini zid smrti na Balkanu, a ovakva atrakcija nije organizovana u Beogradu više decenija.

Na zidu su se, osim motorista, našli i vozači kartinga, piše RTS.

Banjalučki "pakleni vozači" Zoran Milojković i Dražen Grbić nastupaju na Zidu smrti "Božo Vukadinović" gotovo tri decenije, a iako bi mogli pronaći druge, lakše poslove s boljim primanjima, nemaju nameru odustati od posla kojim se bave.

Ranije su nastupali u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, a sada tokom ljeta nastupaju samo u Bosni i Hercegovini po sajmovima, zborovima, vašorima, moto-skupovima...

Zoran Milojković je objasnio da je "zid smrti" zapravo moto-šou gde se voze motori i karting automobili po potpuno vertikalnom zidu visokom šest metara. Zid smrti izgleda kao bure u kojem vozači prkose sili teže, pri čemu izvode razne akrobacije kao što je vožnja s rukama u vazduhu, u stojećem položaju, s nogama s jedne strane motora, a publika ih posmatra s galerije koja se nalazi na vrhu.

Na Zidu smrti svaka greška može biti kobna, a iskustvo u vožnji nije garancija sigurnosti, jer se Grbiću i Milojkoviću i nakon decenija provedenih u vožnji dešava da padnu i da se povrede.

Milojković je pojasnio da se ovakve situacije ne dešavaju često, ali da ih je nemoguće predvideti.

"Nekad bude loše vreme, kiša pa to bude vlažno unutra, klizavo, vožnja zavisi od dosta faktora", kazao je Milojković.

Na zidu smrti vozila je i Grbićeva supruga, koja je ovo zanimanje zavolela uz oca Božu Vukadinovića. Vozila je 1997. godine, do nastupa u Banjoj Luci.

"Vozila je dobro, bila je dobar vozač i odjednom se nešto desilo u glavi kad je sve prošlo kaže da ne zna šta se desilo, pala je dole, zapalio se taj karting automobil koji ja sada vozim, imala je teške posledice, opekotine četvrtog stepena. Bukvalno jedva je preživela", ispričao je Grbić.

Prilikom pokušaja da ugasi vatru i spasi kćerku povređen je i Vukadinović.

"Oporavila se, i dalje ima želju da nastavi. Eto vidite šta je to, ona kaže ja bih sad opet vozila, a ja nisam za to. Ne želim da se ponovi ista slika. Može i meni da se desi, ne daj Bože, ali mi to muškarci drugačije gledamo", kaže Grbić.

On i Milojković žive s rizikom koji nosi ovaj posao i kažu da će se njime baviti sve dok budu mogli, dok ih zdravlje bude služilo.

Motori koje voze stari su gotovo kao i hrabri vozači, ali pošto su se pokazali dobrim za ovaj posao koriste ih i dalje. Teško se snalaze za delove pošto su u pitanju stari modeli, ali zahvajujući zalihama i dalje uspijevaju da ih poprave i osposobe za vožnju.

Ispričali su i da je zahvaljujući bezbednosnoj sajli na vrhu zida smrti publika potpuno zaštićena za razliku od vozača. Kažu da je ovakav šou zanimljiv svima bez obzira na godine i pol.

"To se jednom gleda, a večito pamti. Zašto - zato što je to stvarno atrakcija, egzibicija, vratolomija, to je nešto uživo gdje ljudi rizikuju živote da pokažu da je nešto izvodljivo, što je strašan pritisak i napor za vozača da to uradi", kazao je Grbić.

Zoran Milojković u Banja Luku je došao iz Paraćina, gde mu se istim zanimanjem bavio i otac, ali je veštine na zidu smrti stekao tek u gradu na Vrbasu. Prisetio se da je na početku bilo naporno i teško, a sad je rutina, posao kao i svaki drugi.

"Zadnjih godina se teško zarađuje, bude, živi se, preživi se, nešto ostane ali se teško zarađuje, sve je skupo, gorivo, ljudi, nema radnika niko neće ni da radi više, puno rashoda ima, a nema velike posete, nema narod para", kaže Milojković.

Za postavljanje zida smrti potrebna su im dva dana te gotovo dan i po da sve ponovo spakuju. U međuvremenu u zavisnosti od broja posjetilaca predstave izvode na svakih pola sata, dok sama vožnja traje desetak, 15 minuta. Pre nastupa nakon kontrole da li je sve spremno ovaj dvojac se dogovara i proba nastup. Tokom samog nastupa zbog adrenalina srce im jače lupa, a i dalje osećaju i strah, jer se svašta može desiti.

"Meni je jednostavno lep osećaj, najveće nam je zadovoljstvo kada je publika zadovoljna tad svi aplaudiraju i kada zadovoljni siđu odozgo", rekao je Milojković.

Na pitanje da li je u prethodnim decenijama bilo zainteresovanih da im se pridruže, ispričali su da pošto se druže sa vozačima motora često im nude da probaju da rade sa njima, ali niko do sada nije prihvatio.

"Ima straha kako nema, to nema veze s ulicom, to je nešto drugo", dodao je Grbić, prenosi Anadolija.

(Espreso)