JASMINA JE PRONAŠLA NOVČANIK U CENTRU BEOGRADA: Kad je KONAČNO došla do vlasnika, POBESNELA je kao nikad u životu

Beograđanka Jasmina podelila je svoju ispovest u kojoj je otkrila kako je reagovala kada je 2020. godine u samom centru grada, na potezu od Bulevara do Bezistana, pronašla novčanik pun para. Kad je pronašla vlasnika, zbog njegovog postupka je pobesnela kao nikad u životu.

Ovo je njena ispovest:

Vidim ja na ulici novčanik, podignem, otvorim, a on pun para i raznoraznih kartica, od toga i dve iz banke. Dokumenta sva na broju i to baš sva. I lična i zdravstvena i vozačka i još štošta. Sve elektronsko. Kad izgubiš treba ti pola godine da sve izvadiš ponovo a o trošku da i ne pričam. Vidim ja čim je pun para, ispao čoveku. Nisu džeparoši, oni povade lovu i bace dokumenta sa sve novčanikom u prvi kontejner i obično operišu po GSP. Ovo je neko prošao, kažem sebi, i ispalo mu iz džepa. Verovatno muškarac, oni stalno drže dokumenta po zadnjim džepovima pantalona.

Čim sam našla, htela sam odmah da odem do policije, tu blizu, i predam, ali sam žurila na posao i rekoh hajde prvo na posao da me još ne optuže kako kasnim pa još lažem da sam išla u policiju da predam izgubljeni novčanik. Tek kad sam došla u firmu, kolege osuše po meni. Da li si normalna, gde ćeš u policiju pa još da te optuže kako si mu uzela pare iz novčanika pa kobajagi došla da prijaviš, ko zna koliko je imao ili šta će da kaže koliko je imao. Može da kaže da je imao ko zna koliko, a ono bilo hiljadu – dve kao što i jeste. Pa još tamo i neki zapisnik prave, pa treba da se potpišeš pa gde si našao, pa kako. Nego ti lepo vidi šta on tu sve ima, pa ga zovni telefonom. Pronađeš mu broj i zovneš, taman ga obraduješ pre nego što shvati da je negde usput posejao novčanik i šlogira se.

I eto zvoni u firmi telefon sutradan: Dobar dan, ja sam taj i taj, našli ste mi novčanik. I ja kažem jeste evo tu sam, na poslu, sačekajte ispred, doneću vam. I lepo ja siđem, predstavim se, kažem gde sam našla, kažem ništa nisam dirala, kako sam našla, tako je. Pogledam čoveka, vidim taj je sa slike i predam sve ono, kad ono – šok?! On ga otvori, vide da su njegova dokumenta, i ne pogleda da li su pare tu, niti se rukovao sa mnom. Jedva kroz zube reče hvala i ode!

Ja u šoku! Pa makar da se rukovao, da je minut stao pa rekao: “E baš Vam hvala, mnogo ste mi učinili”. Samo ta silna dokumenta da moraš da vadiš ponovo… i od banke i lična i sve. Ili da je ponudio makar neku nagradu, tek da se osetiš da ti je zahvalan. Ja pare svakako ne bih uzela, roditelji su me uvek učili kad nađeš nešto tuđe, vratiš mu i ništa ne uzimaš… I da je ponudio, ja bih odbila, ali lepo je kad te neko ponudi, osetiš nekako da si nekom pomogao, da si mu učinio i da mu je to važno kad se nudi da te na nagradi. Kad ono šipak!

I posle toga rekla sam sebi e pa nećeš majci više… Sledeći put kad vidim nešto tuđe na ulici, samo ću da šutnem u stranu pa neka ga traži sam.

(Espreso / Telegraf)