ŠTA POVEZUJE BATU STOJKOVIĆA, CVIJANOVIĆA, KAPORA I DIVLJANA? 1 zgrada u Beogradu krije TAJNU, neverovatna priča

Naizgled ništa zajedničko ne bi povezalo jednog Momu Kapora, Borislava Pekića, Zorana Cvijanovića, Batu Stojkovića i Vladu Divljana. Zapravo, skoro ništa, osim zgrade poluskrivene krošnjama i jedne od najlepših u Beogradu.

Osim arhitektonskog ukrasa Vračara, ova zgrada privremeno beše „druga kuća“ onima koji će i sami ispisivati po delić istorije grada – bilo da su pesnici, slikari, istoričari, glumci ili rokeri. Godinama unazad moglo se čuti i da je lakše „upasti“ u ovu zgradu nego na Medicinski fakultet. Možda o tome ponešto govore i lica koja netremice poglêdaju sa prozora neposredno nad ulazom. Jer, nije svako ni mogao tek tako upasti u Treću beogradsku gimnaziju.

U početku beše „pola gimnazije“

Osim čuvenih imena đaka i profesora, isto je tako ostala čuvena i zgrada u Njegoševoj 15. Proslavili su je, između ostalog, upravo oni kojima je u mladosti bila privremena ili stalnija „druga kuća“. Po njenom otmenom izgledu se ne bi naslutilo da je i sama povremeno prolazila tušta i tma, iako se to i moglo očekivati za zgradu stariju od stotinu godina.

Sama Gimnazija postojala je davno pre svoje današnje zgrade. Pritom je i savremenica prvih velikih imena koja su sedela u njenim klupama i za katedrama. Za mlade ljude željne znanja, Beograd je tada, sredinom 19. veka, bio i jedini grad u kome su to znanje mogli da steknu.

Tako se 1859. godine od tadašnje gimnazijske uprave odvojila Polugimnazija Terazijska. Ovo je zapravo bila privatna kuća na Terazijama, sa adresom na uglu današnjih ulica Dobrinjske i Kralja Milana.

Direktorskog mesta se tada prihvatio čika Ljuba Nenadović, u isto vreme i profesor polugimnazije. Iz ove privatne kuće, škola se nakon 5 godina seli kraj Vaznesenjske crkve. U naredne tri decenije još će dva puta menjati ime – najpre 1975. kada postaje „Beogradska niža gimnazija“, a potom i 1891., kada ukazom prosvetnog ministarstva dobija ime „Treća beogradska potpuna gimnazija“.

Da bi od polugimnazije izrasla u potpunu, pobrinule su se i tadašnje društvene okolnosti u Kneževini. Obrazovanje je dobilo na ceni, država nakon odlaska Turaka postaje nezavisna, a srpski narod doživljava svojevrsnu kulturno-prosvetnu revoluciju.

Uporedo sa time je i Beograd u drugoj polovini veka rastao kao centar Kneževine – odlazile su turske a dolazile srpske porodice, zbog čega su se granice rastegle i u samom Beogradu.

Kada se prestonica udruži zarad odbrane svoje škole

Za to vreme, u „potpunoj“ gimnaziji su na videlo izašli i poneki neugodni nedostaci. Nova zgrada, naime, nije bila namenski zidana za školu, što je povuklo za sobom i niz (ne)higijenskih problema. Međutim, i pre nego što se povodom toga našlo adekvatno rešenje, 1898. godine na snagu stupa novi zakon o srednjim školama.

Umesto još jedne selidbe, odlučeno je da Treća beogradska potpuna gimnazija bude ukinuta. To je na noge podiglo ne samo učenike i profesore, već i njihove roditelje i poslanstvo u skupštini Kraljevine Srbije. Nezadovoljni takvim raspletom, poslanici su pokušali izvojevati da gimnazija ponovo zaživi.

Do tada je prošlo još 3 godine: ukazom kralja Aleksandra, 1902. godine se otvara nova gimnazija pod imenom „Josif Pančić“. Za nepunih pola veka, škola je već promenila nekoliko naziva, te od 1904. godine postaje „Treća beogradska gimnazija“.

Sada joj je, pak, bila potrebna nova zgrada. U ovome su ostali uporni profesori, đaci i njihovi roditelji, te su im se pridružili i ostali Beograđani. Još uvek nerešeno pitanje izvelo ih je naposletku na demostracije na Studentskom trgu. Najzad, nesporazum je rešen 1906. godine, kada su se projekta prihvatile arhitekte Dušan Živanović i Dragutin Đorđević.

U korak sa evropskim školama

Mesto novoj školi beše namenjeno u Njegoševoj ulici 15. U pomoć izgradnji pritekli su opština Vračar i Ministarstvo prosvete, a sama zgrada je u potpunosti podignuta u „domaćoj radinosti“. Kao što i priliči jednoj školi, arhitekte su je osmislile u stilu akademizma i klasicizma, a sve po ugledu na trend koji je s početka 20. veka zavladao i Srbijom.

Pored fasade poput onih na evropskim zgradama, Treća beogradska gimnazija dobila je, zaslugom vajara Petra Ubavkića, i tri poznata lika koja netremice pogledaju ka ulici: Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića i Josifa Pančića. Đaci i profesori sada su dolazili u jednu od najlepših zgrada u Beogradu.

Ni to, međutim nije dugo potrajalo: kada je zagrmeo Veliki rat, u školu su se umesto učenika najpre dovodili zatvorenici. Potom se ovde uselilo sedište austrougarske uprave, a naposletku i bolnica.

Treća beogradska, gimnazija sa najviše imena

Pod pretnjom propadanja nakon burnih ratnih godina, u gimnaziju su docnije ponovo seli đaci željni znanja. U međuvremenu je još dva puta „prekrštena“: najpre 1921. godine u „Treću mušku“ a potom 1929. u „Treću mušku realnu gimnaziju“. Međutim, pregrmevši nakon toga još jedan rat, školi će se još jednom osmehnuti zatvaranje.

Nove prilike u društvu odlučile su da se 1956. godine gimnazija ponovo ukine. Umesto starijih đaka su u nju pošli osnovnoškolci, a sa njima je došlo i novo ime „Slobodan Princip - Seljo“.

Od tog trenutka pa u naredne 4 decenije, bilo je sve teže pamtiti i nazive koji su se svako malo smenjivali. Nepunih 10 godina kasnije, zgrada je 1964. ustupljena Osmoj beogradskoj gimnaziji. Nisu je zaobišli ni studentski protesti 1968. godine, kada je „mala škola“, kako su je tada zvali, nakon „intervencije“ protestanata ponovo ostala u ruinama. ’80-ih godina prošlog veka ime joj ponovo menjaju novi zakoni – najpre je nestala reč „gimnazija“, te je zgrada u Njegoševoj 15 ponela poduži i nešto manje pamtljiv naziv „Obrazovno-vaspitna radna organizacija prevodilačke i prirodno-tehničke struke“ (OVRO).

Nešto kraći beše onaj iz 1987. godine – Škola kulturološko-jezičke i prirodno-matematičke struke“. Tri godine kasnije, đaci i profesori su ponovo mogli odahnuti sa upamćivanjem naziva, kada joj se vraća jedan od starijih i poznatijih: Osma beogradska gimnazija.

Jedina u Beogradu (i u Parizu)

Uz toliko promena naziva, s razlogom je među generacijama umelo doći do zabune koju to tačno gimnaziju uče – da li Treću ili Osmu. Iako je ratovi i društvene prilike nisu štedele, ostavila je svoj pečat kao škola u kojoj je znanje sticala naučna, umetnička i intelektualna elita.

Priznanje za to je dobila 1964. godine – proslavivši (prvih) pola veka, zgrada gimnazije proglašena je spomenikom kulture. Ovo priznanje duguje, između ostalog, tome što je i danas jedan od retkih primeraka školske arhitekture 20. veka, čime je postala i prva moderna škola u Beogradu.

Potom je 1991. godine vratila i svoje izvorno ime. Uoči stogodišnjice njenog osnivanja, pokrenuta je inicijativa da se ponovo počne oslovljavati Trećom beogradskom gimnazijom. 8 godina kasnije, uspela je da osvoji još jednu prestonicu: na svetskoj izložbi u Parizu, okitila se nagradom za najlepšu fasadu.

U međuvremenu je zadržala i tradiciju po kojoj je oduvek bila poznata. Dok su za katedrama nekada stajala imena poput Sime Matavulja (profesora francuskog), Živojina Mišića (profesora gimnastike) ili Stevana Sremca (profesora književnosti i istorije), tako su i u klupma Treće beogradske gimnazije sedeli najvredniji od vrednih đaka.

(Espreso / 011info)