PRVO OBRAĆANJE NOVOG PREDSEDNIKA: Pročitajte celokupni govor Aleksandra Vučića nakon položene zakletve!

- Zato što je to najveći račun koji imam da položim. Pred našom decom, i pred decom njihove dece. Sve ostalo je, dnevna politika, na koju, od danas, i po Ustavu, i nemam pravo. Bar ne onoliko koliko sam imao do juče.

Moje je, i tu dužnost i obavezu sam dobio, da vodim, napred, u sutrašnjost, ovu prelepu, divnu zemlju.

- Moje je, dozvolite mi da parafraziram, da pronađem put, da idem njime, i da ga pokažem drugima.

Moje je, po preporukama koje je svojim naslednicima, još početkom devetnaestog veka, u amanet ostavio čuveni američki predsednik Džon Kvinsi Adams - da svojim delima isnpirišem sve ostale da više uče, više sanjaju, više urade, i postanu više. Da Srbiju, našu otadžbinu, naše ishodište i naš san, učine boljom, srećnijom , sigurnijom i bogatijom zemljom.

- Hoću da kažem - koliko god da želim jaku, sigurnu i bogatu Srbiju, ne mogu do nje sam. Potrebna nam je energija, snaga, volja i jasna vizija takve Srbije, u svakom od njenom građaninu, u čitavom narodu koji je, dajući mi ovaj mandat, već odlučio da krene na taj dalek i težak put.

- Potrebno mi je zajedništvo, ono u istom cilju, u istoj veri da se do njega može stići, i u istoj količini napora uloženog u njegovo ostvarivanje, zajedništvo oslobođeno dnevnih, partijskih, ideoloških i bilo kojih drugih razlika, i ja ću, svom svojom snagom, raditi na tom zajedništvu. Na zajedništvu I jedinstvu onih koji vole Srbiju, onih kojima je Srbija preča I od ličnih I od partijskih interesa.

Tražiću zajedništvo, svakoga dana, zahtevaću ga i boriću se za njega, uz vrlo kratko objašnjenje. Nije ono potrebno meni lično, politički sam se ostvario, odavno, na izborima, sve političke ambicije sam iživeo, oborio sve izborne rekorde, nemam više šta da dohvatim na tom nebu, ali, to zajedništvo, potrebno je Srbiji, i svakom čoveku u njoj.

Zato što od naše mogućnosti da prepoznamo zajednički cilj, i da uložimo u njega zajednički napor, da podnesemo istu takvu, zajedničku, žrtvu, zavisi, ali bukvalno, i da li će nam ne samo budućnost biti zajednička, nego i da li ćemo je uopšte i imati. Podeljena i interesima razdrobljena Srbija ne može da stigne nigde. Rasparčana ambicijama, razmeđena sujetama, posvađana oko ideologije, vere, partije, nacije, kluba, ova zemlja, i svaka zemlja, ne radi ništa drugo nego potpisuje večni akt o tome da je zauvek mala, zauvek i u svakom pogledu siromašna, i zauvek oslobođena bilo kakve nade u bolje sutra.

- Nema slobode, u podelama. Nema napretka, u svađama. Nema cilja, u izmaglici sukoba, nema rezultata bez medjusobnog poštovanja. Ne vidi se, ne može da se prepozna, nejasan je i, samim tim, nedostižan.

- I moja je dužnost, jedna od prvih, da to kažem. Baš kao što mi je dužnost da kažem i mnogo teže stvari, i da čujem, sve one koje nisu dobre po mene.

Uostalom, sloboda i jeste, po Džordžu Orvelu, ništa drugo nego mogućnost da ljudima kažeš i ono što ne žele da čuju.

- I to je jedan od principa kojih ću se držati. Zato što on omogućava nastavak procesa koji smo započeli pre nekoliko godina, i koji je doneo prve I ozbiljne rezultate.

Rekli smo istinu, bez obzira na to što toliko njih nije htelo da je čuje, i počeli smo da se menjamo. Da menjamo sebe, i da menjamo Srbiju.

Priznali smo da nismo nikakav izabrani narod, da nismo ni najveći ni najpametniji, da ne živimo ni na kakvom nebu, već ovde, u našoj Srbiji, i da će nam, u njoj, biti upravo onako, kako smo zaslužili, svojim radom.

Prestali smo da čekamo, počeli smo da tražimo. Prestali smo da se pravdamo, počeli smo da prihvatamo odgovornost. Prestali smo da se krijemo, počeli smo da izlazimo na crtu, svakom izazovu. Prestali smo da tražimo krivce i izgovore, počeli smo da otkrivamo greške u nama. Prestali smo da se nadamo da će nam neko nešto dati, počeli smo da verujemo da možemo da stvorimo. Prestali smo da verujemo u smrt i rat, počeli smo da verujemo u život i u težak rad.