Otišao u divljinu, 3 meseca kasnije pronašli ga mrtvog u napuštenom autobusu: NAŠLI SU I JEZIVU PORUKU

Međutim, njihovu pažnju je ovaj put privukla poruka na vratima autobusa - bila je rukom napisana na istrgnutoj stranici iz knjige.

- Pažnja svim posetiocima. S.O.S. Treba mi pomoć. Povređen sam, umirem i preslab sam da bi mogao da se penjem. Potpuno sam sam, ovo nije šala. U ime Boga spasite me, ostanite tu i čekajte me. U blizini sam, skupljam bobice i vratiću se uveče. Hvala vam - pisalo je na neobičnoj poruci.

Poruka je potpisana sa Kris Mek Kendls, a umesto datuma stajao je upitnik i samo naziv meseca: "? avgust".

Uz poruku, pronađen je i Kris, nažalost već mrtav. Umro je 19 dana pre nego su ga pronašli lovci, a telo je već počelo da mu se raspada. Njegova smrt pokrenula je dugogodišnju istragu o njegovom životu i biografsku priču objavljenu u knjizi Džona Krakauera "Into The Wild".

Otišao u divljinu bez opreme i hrane

O njegovim poslednjim trenucima može se saznati iz dnevnika kojeg je vodio, ali kako je postajao slabiji tako su i informacije koje je upisivao u dnevnik bile sve manje razumljive. Veći deo mozaika avanture koja ga je odvela u smrt je poznat, ali deo putovanja i dalje ostaje misterija, piše ATI.

Poznata je činjenica kako je Mek Kendls u april 1992. godine stopirao od Karthedža, u Južnoj Dakoti, do Fairbanksa na Aljaski. Lokalni električar Džim Galijena je povezao, ali Mek Kendls nije želeo da mu kaže svoje puno ime i prezime i predstavio se kao Aleks. Zamolio je Galijena da ga ostavi pred nacionalnim parkom Denali i rekao mu je kako želi tamo da planinari da živi u prirodi nekoliko meseci.

Galijen se kasnije prisetio da je jako sumnjao u Mekendlsove sposobnosti da preživi u divljini, pogotovo jer su prostranstva Aljaske poznata kao mesta koja ne praštaju neiskustvo.

Nije imao odgovarajuću opremu, ali je uporno ponavljao Galijenu da će sve biti dobro. On je pokušao da ga odgovori od avanture, a čak mu je ponudio da ga odveze u Enkoridž i da mu kupi potrebnu opremu. Nesrećni mladić je to odbio, a sa sobom je imao mali ruksak, džak sa pet kilograma pirinča, poluautomatsku pušku i par čizama koje mu je dao Galijen. Nije imao ni kompas, a u Galijenovom kombiju je ostavio sat i jedinu kartu koju je imao.

Vozač ga je ostavio 28. aprila sa zapadne strane nacionalnog parka i više ga nije video. Iako je očito planirao da planinari, zaustavio se nakon 30 kilometara u starom napuštenom autobusu, verovatno jer je to bilo dobro mesto da napravi mali kamp.

Međutim, niko ne zna što se tačno dogodilo - zašto je uopšte krenuo na taj put i kako je mislio da stigne ješke do Beringovog mora. U tom autobusu je živeo 113 dana, preživljavao od malo pirinča koju je poneo, lokalnog bilja i malih ulova poput veverica i gusaka. U jednom trenutku je uspeo da ubije losa, koji je istrunuo pre nego ga je pojeo celog. Po zapisima u dnevniku čini se kako mu je dobro išlo, ali poslednjih mesec dana stanje se promenilo.

Kad su ga našli, mislili su da je vreća trule hrane

Nakon tri meseca odlučio je da se vrati u civilizaciju. Spremio je svoj kamp i krenuo nazad. Put kojim je planirao da se vrati poplavio je sneg koji se otapao sa obližnjih planina, pa se ipak vratio opet do autobusa.

Od tog trenutka nije toliko često više zapisivao beleške u dnevnik. Poslednji put pisao je nedelju dana pre smrti i zapisao samo "Beautiful Blue Berries" (plave bobice). Nakon te tri reči, do 113. dana, odnosno do smrti, upisivao je samo dane označene kosim crtama.

132 dana nakon što je viđen živ zadnji put, lovci su pronašli njegovo telo. Jedan od njih ušao je u autobus i pronašao, kako je tada mislio, vreću za spavanje prepunu trule hrane. Međutim, to je zapravo bilo telo Krisa Mekendelsa.

Umro od gladi?

O razlozima njegove smrti i danas se raspravlja. Prva pretpostavka, a možda i jedna od najlogičnijih je da je umro od gladi. Kad je iscrpeo zalihe hrane postao je sve slabiji, pa nije mogao da ide u lov i na kraju je, jednostavno izdahnuo.

Novinar Džon Krakauer, koji je i napisao knjigu o njemu, došao je do drugog zaključka. Smatra kako je možda pojeo otrovne semenke Hedysarum alpinum. Ove semenke nisu opasne za zdrave osobe, jer se taj toksin u njima otapa zahvaljujući želudačnoj kiselini, ali možda je njegov probavni sistem bio preslab da bi se s tim otrovom mogao boriti.

Jedan od njegovih poslednjih zapisa ukazuje upravo to.

Pretpostavlja se i da ga je možda ubila plesan. Moguće je da je otrovno semenje bilo loše uskladišteno u vlažnom okruženju i da su ga na kraju i uz dosta bolova ubile semenke koje je pojeo.

Lovci koji su pronašli njegovo telo pronašli su i kameru sa dosta fotografija koje je snimio na svom putovanju, a između ostalog i portreta, poput onog ispred autobusa koja je postala njegova najpoznatija fotografija. Upravo te fotografije su još više pojačale misteriju oko njegovog boravka u divljini.

Na njima je vidljivo njegovo fizičko propadanje, vidi se kako na svakoj novoj fotografiji izgleda sve lošije. Uprkos tome što mu se događalo i što je bilo očito da se sve lošije oseća, on je i dalje nastavio život u samoći i tek u poslednjem trenutku ostavio je poruku na vratima, poziv u pomoć.

Ni nakon brojnih istraga, knjiga i radova nije jasno zašto je uopšte otišao na taj put bez imalo iskustva i bez ikakve pomoći.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/24.sata hr)