DOK DECA ŠIROM SVETA GLADUJU, ZA NOTR DAM SE SKUPLJAJU MILIONI: Ipak, ovo je sasvim opravdano - evo i zbog čega!

Za obnovu crkve Notr Dam u samo dva dana prikupljeno više od milijardu dolara, zbog čega su neki ljudi na društvenim mrežama tu informaciju popratili kritikama, uglavnom rekavši da je reč o licemerju.

U akciju prikupljanja sredstava širom sveta uključili su se i bogati i siromašni i Francuzi i stranci i kompanije i pojedinci. Najveći deo sredstava prikupili su francuski bogataši, pre svega vlasnici i čelni ljudi LVMH-a, Gučija i L'Oreala. Međutim i kompanija Dizni, koja je pridonela slavi crkve svojim animiranim filmom "Zvonar crkve Notr-Dam" donirala je 5 miliona dolara.

Iako je nedvosmisleno reč o izuzetno vrednoj kulturnoj baštini, mnogi su u neverovatnom uspehu prikupljanja sredstava u tako kratkom roku prepoznali problem nepravilnog slaganja prioriteta.

Jednu od najčešćih kritika opisao je Tvit korisnika MIUSEOFFICIAL prema kojem su trojica francuskih milijardera, koji su u manje od 12 sati skupili više od 600 milijuna dolara, svojom akcijom demonstrirali da bi bogataši s lakoćom mogli okončati glad, siromaštvo i nedostatak zdravstvene zaštite, pitke vode i obrazovanja u siromašnim zemljama. A to se ipak ne događa.

Drugi prominentni prigovor bio je da je u humanitarnoj akciji za posledice požara koji je 2017. progutao britanski neboder Grenfel odnevši 27 žrtava u dve godine prikupljeno samo 30-ak miliona funti.

- Molim vas, pokažite mi ponovno dokaze da su životi radničke klase važni - poručila je Loren Vajt preko Tvitera.

Bilo je još mnogo varijacija na temu, ali ova dva primera prilično dobro opisuju i ostale. U ovakvim razmišljanjima ima puno grešaka u rasuđivanju, piše "Index". Oni su naveli samo neke najvažnije.

Donacije se ne temelje isključivo na razumu

Prva greška u ovakvim prigovorima je to što oni idu za pretpostavkom da se velika sredstva prikupljaju isključivo na temelju racionalnih odluka. Iskustva i brojne studije pokazali su da se ljudi u davanju donacija više vode dobrom pričom, uprkos tome što se svi načelno slažu da bi bilo dobro da to što daju ima najveći mogući učinak - maksimalno dobro za određenu količinu novca. Činjenice i brojke jednostavno nisu toliko atraktivne kao što su narativi. Recimo, serija eksperimenata pokazala je da ljudi mnogo snažnije reaguju na molbe za pomoć jednoj osobi ili jednom prepoznatljivom korisniku nego na statističke informacije o veličini nekog problema koji bi trebalo rešiti. A teško je naći prepoznatljivijeg korisnika od crkve Notr Dam koja je za Francuze, koji jako drže do svoje kulturne baštine, jedan od najvažnijih simbola njihovih civilizacijskih dostignuća. Naposletku, gotika je njihov izum, a Notr Dam je vrhunski dragulj francuske gotike i građevina po kojoj je Francuska poznata u svetu. U suštini, nikako se nije ni moglo desiti da Notr Dam ne bude obnovljena. To bi se dogodilo i s donatorima i bez njih.

Konačno, pokazalo se da isticanje učinkovitosti humanitarne akcije ne pridonosi značajnije povećanju sredstava koja će biti prikupljena. Naprotiv, prema nekim analizama, čini se da takvo naglašavanje čak može imati kontraefekt.

Takođe je važno imati na umu da akcije prikupljanja donacija imaju efekt koji se može definisati kao zaraza. Što se više ljudi uključi u njih, posebno poznatih i uglednih, to će se prikupljanje više raširiti, odnosno omasoviti.

Svemu navedenom treba nadodati da ljude na darivanje snažno pokreće i osećaj hitnosti, odnosno akutne nužde. Neko trajno i teško rešivo stanje, poput permanentnog siromaštva ljudi u nekom korumpiranom političkom sustavu, mnogo će teže aktivirati donatore nego neka akcija za žrtve katastrofalnog potresa. Drugim rečima, ljudi ne daju razumom, nego srcem. A insistiranje na racionalnom darivanju može rezultirati njegovim smanjenjem.

Donacije nikada nisu apsolutno nesebične

Jedna od krivih pretpostavki u ideji da bi trebalo davati tamo gde je najneophodnije i najefikasnije, gde se za određeni novac dobija najveće dobro, jeste da bi ljudi trebalo da daju potpuno nesebično, tajno i anonimno, motivirani isključivo duhovnim nagradama, tako da njihova levica ne zna što daje desnica, kako to preporučuje Biblija.

Bogataši, ali i ljudi generalno, daruju ne samo zato što ih darivanje duhovno obogaćuje i čini zadovoljnima, već i zbog toga da bi se čulo za njih, ako je moguće da ostanu zapisani u istoriji. A nema boljeg načina za to nego da se za obnovu neke velebne crkve poput Notr Dama daruje iznos koji će zasigurno ostati zabeležen dokle god ona bude stajala. Naravno, ljudi daju i zato što ih doniranje oslobađa poreza i zato jer im je to sjajna reklama.

U darivanju iz takvih 'sebičnih' razloga u biti nema ništa loše. Naprotiv, prema teorijama o ljudskoj prirodi, ne postoji apsolutno nesebično darivanje jer za svako davanje dobivamo neku vrstu nagrade, bilo na 'nebu' ili na 'zemlji'. Čak i kada se daje iz ovozemaljskih razloga, davanje se može smatrati nesebičnim jer čovek bira da ga usrećuje darivanje, a ne uskogrudno čuvanje svega samo za sebe i svoje. Ako davanju sudimo previše strogo, svako će ispasti sebično. Stvar je u gradaciji.

Logička greška 'whataboutism'

Navedeni prigovori generalno spadaju u kategoriju koja se popularno zove 'whataboutism', a dolazi od 'what about this', što na engleskom znači 'a šta s ovime'. To je vrsta logičke greške u kojoj se argument, tvrdnja ili odluka jedne strane pokušava diskreditovati i prikazati kao licemerje bez valjane argumentacije, jednostavno nabacivanjem neke druge opcije kao potencijalno bolje. To rešenje ne mora nužno biti bolje, ali kod masa može izazvati snažnu emocionalnu reakciju koja će pojačati utisak uverljivosti argumentacije.

Termin se istorijski često koristio kako bi se opisale reakcije ruskih vlasti koje su na kritike zapadnih sila zbog nepoštivanja ljudskih prava često odgovarale kontra kritikama tipa: 'A šta je s ovim problemom kod vas?' Priroda whataboutisma je takva da se on može upotrebiti za sve i svašta, kad god treba. Šta god da neko učini, recimo, ako potroši milijarde za vakcinaciju dece u Africi, naći će se neko drugi ko će pitati nešto tipa: "A šta je s gladnima?" Ili "A šta je sa siromašnima u njegovoj vlastitoj zemlji?" ili "Zašto za vakcinisanje, a ne za edukaciju koja bi trajno okončala i glad i bolesti?" Itd.

Zašto su navedeni prigovori klasični primeri whataboutisma, postaće još jasnije u nastavku teksta.

Davanje za jednu svrhu ne isključuje davanje za drugu

U navedene kritike takođe je uključena i kriva premisa da bogataši koji daju za Notr Dam neće dati za gladnu i siromašnu decu, odnosno da ovde ima smisla stvari postaviti ili – ili. Statistike Charity Navigatora pokazuju da ljudi daju za brojne različite svrhe i da je iznos koji je prikupljen za Notr Dam zapravo statistički beznačajan. Naime, ukupan iznos koji su u 2017. prikupile humanitarne organizacije samo u SAD-u kretao se oko 410,02 milijarde dolara.

Pritom su Amerikanci najviše, čak 31%, izdvajali za verske organizacije. Nakon toga redom su slijedila izdvajanja za obrazovanje, za humanitarne svrhe – odnosno za gladne, siromašne i sl., za razne zaklade, za zdravlje, za javnu sigurnost, za međunarodne humanitarne udruge, za umetnost, kulturu i društveno-humanističke nauke i za okolinu.

Samo za kulturu i umetnost Amerikanci su u 2017. izdvojili 19 i polmilijardi dolara! Ali kako pokazuje gore navedeni redosled, kultura nije na prvom mestu, ispred nje su neke potrebe koje bi većina ljudi lako mogla doživeti kao važnije, ali i neke koje bi mogla doživeti kao ne baš važne.

Zatim, mi nemamo nikakvih temelja da uzmemo zdravo za gotovo da bi francuski bogataši dali za siromašne i gladne da nisu za Notr Dam. Možda ne bi dali ni za šta. Takođe nema smisla pretpostaviti da neće dati za siromašne i gladne zato što su već dali za parišku katedralu.

Napokon, bilo bi zanimljivo videti koliko daju oni koji imaju najviše prigovora na davanja bogataša. Drugim rečima, istražiti je li im možda prava zamerka to što su bogati, što bi trebalo podrazumevati da su neetični.

Mešanje krušaka i jabuka

"Index" tekst završava sa greškom sadržanom u činjenici da se poremećaj u vrednosnom sistemu bogataša, među ostalim, dijagnostikovao na temelju porođenja količina prikupljenih donacija za posledice požara u Grenfelu i požara u Notr Damu. U toj primedbi upoređuju se kruške i bukve koje glume jabuke. Naime, u slučaju požara u Velikoj Britaniji, već u startu bilo je jasno da prikupljene donacije neće spasiti ničije živote. Sredstva se nisu ni prikupljala kako bi se spasili ljudi, njima više nije bilo spasa. Sredstva je trebalo da budu pomoć preživelim porodicama. Stoga je spominjanje vrednovanja života potpuno promašeno.

Konačno, u slučaju Notr Dama jasno je da nije dovoljno prikupiti par miliona dolara ni par desetaka miliona. Za temeljitu obnovu crkve trebaće mnogo više. U slučaju žrtava britanskog požara teško je reći koliko bi novca bilo potrebno ili dovoljno jer nije jasno čak ni čemu bi tačno trebao poslužiti, a onda ni koji je ciljani iznos.

Zaključak je da nema ništa loše u tome da se darivanje promišlja, odnosno da se ukazuje na moguće bolje ciljeve, pametnije tehnike, transparentnije sistemske organizacije i sl. Ali i kritike treba da imaju smisla.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Index.hr)