OPERACIJA SOMOT: Kako je Tito u tajnosti naoružavao Izrael

Prašnjava dolina na zapadnom rubu Nikšića u Crnoj Gori, lokalno poznata kao Kapino polje, tog 24. septembra 1948. godine nije odavala utisak mesta koje je već dobilo svoju ulogu uistoriji.

Sedam i po godina ranije, oblačnog i tmurnog jutra 14. aprila 1941., sa zemljane utabane staze koja je presecala veliku livadu celom dužinom kao improvizovana pista, poletelo je nekoliko aviona tadašnjeg jugoslovenskog kraljevske avijacije.

U modernim bombarderima nalazili su se poslednji jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević, njegova vlada, istaknuti generali i teret, kovčezi puni zlata jugoslovenske narodne banke.

Svi su bežali pred nadirućim kolonama nemačke vojske koja je napala zemlju nekoliko dana ranije. Ispostaviće se da je Kapino polje na taj način bilo poslednja tačka na kojoj se okončala kratka i nestabilna istorija Kraljevine Jugoslavije onog trenutka kada su se točkovi aviona u kojem se nalazio i Petar II, odlepili od crvenkastog zemljanog tla u blizini lokalnog jezera Krupac.

Sedam i po godina posle, u jednom od udaljenih krajeva Kapinog polja stajao je neobičan veliki četvoromotorni avion na čijem trupu se nisu uočavale nikakve oznake. Livada je tokom Drugog svetskog rata služila kao improvizirano uzletište nemačke avijacije, čija tehnička služba je dodatno ojačala "pistu" nabijanjem slojeva zemlje, a po rubu "aerodroma" uočavali su se ostaci nekoliko olupina aviona što su ga 1944. razorile bombe američke avijacije u napadima na nemačke jedinice na Balkanu. Međutim, elegantna letelica bez oznaka nije bila olupina i nije bila nemačkog porijekla. D

Da je u blizini "Kapinog polja" bilo zainteresovanih i dovoljno informisanih posmatrača, oni bi prepoznali karakteristični obris američkog transportnog aviona "Douglas C-54 Skymaster". Dodatnu zbunjenost bi im izazvalo i to što "Skymastera" nije bilo u naoružanju domaće vojske

Posmatrača nije moglo biti jer su jedinice jugoslovenske vojske nekoliko dana ranije naglo započele oružano osiguranje celog polja, kojem se više nije moglo prići iz smera Nikšića. Država je već nekoliko meseci bila paralizovana talasom hapšenja koja su usledila nakon što su se tog leta javno sukobili jugoslovenski lider Tito i vođa Sovjetskog saveza Staljin.

Crna Gora, i posebno Nikšić, bili su deo Jugoslavije gde je ovaj sukob uzeo najveći danak: tajna policija je preventivno hapsila sve one kojima je Staljin bio draži od Tita i odvodila ih u zatvore i logore na nepoznatim mestima. Svaka znatiželja koja je uključivala posmatranje letelice na Kapinom polju, mogla je znatiželjnoga odvesti u veliku opasnost. Usred takvih okolnosti, izolacije i straha, poljana je tog poslepodneva dočekala i sletanje šest aviona tipa "Spitfire" kakve je Jugoslovensko ratna avijacija, za razliku od parkiranog "Skymastera", već imalo u svom arsenalu još od 1944. kada ih je dobilo od britanskih saveznika.

Jedan od aviona sletio je bez izvučenih točkova, zaoravši ledinu propelerom, ali su pilota izvukli nepovređenog.Ostali su nakon sletanja rulali do omanje šumice na obodu uzletišta, tik pored američkog transportera, da bi ih odmah prekrili kamuflažnim mrežama. Piloti koji su izašli iz uskih kabina ovog proslavljenog tipa britanskog ratnog aviona, nisu imali uniforme jugoslavenske vojske niti su bilo šta govorili. Na njima nije bilo nikakvih oznaka koje bi ukazale o kojoj jedinici ili eskadrili je reč. Ipak, bilo je nekoliko detalja koji su ukazivali na to da se na Kapinom polju tog dana događa nešto neobično i tajanstveno: oštri repovi letelica, nepostojanje velikih filtera na nosu i četverokraki propeleri jasno su ukazivali na to da je reč o modernijoj verziji od "Spitfirea V" što ga je JNA koristila još od leta 1944.

Drugim rečima, avioni nisu bili jugoslovenski. Tek pedeset godina posle saznaće se šta se tog dana dogodilo kod Nikšića, odnosno, u kojoj supertajnoj akciji, koja se odvijala na čak dva kontinenta, su transporter i šest "Spitfirea" odigrali glavnu ulogu.

Zahvaljujući istraživanjima istoričara dr. Bojana Dimitrijevića, otkriće se da je 24. septembra 1948. započela po jedan narod životno važna operacija "Somot". Reč je bila o naoružavanju tek osnovane Države Izrael koja se upravo borila u ratu protiv arapskih zemljama kako bi uopšte opstala.

- Kada je po završetku britanskog mandata u Palestini 14. maja1948. proglašena jevrejska država Izrael, okolne arapske države odmah su joj objavile rat. Novostvorena država Jevreja stavljena je tako od prvog dana svog postanka pred najozbiljnija iskušenja - kaže za VICE dr. Bojan Dimitrijević.

On navodi da je avijacija Izraela tokom leta te godine već nabavila čehoslovačke avione "Avia S 199" koji su bili slabija verzija nemačkog ratnog stroja "Messerschmitt 109", a koje su Čehoslovaci proizvodili po zaostalim ratnim proizvodnim planovima Trećeg Rajha.

- Kako se taj avion pokazao izuzetno nedelotvornim u borbenim delovanjima, zobg čega je pretila ozbiljna opasnost da izgube i rat i mladu državu koju su tek stvorili, Izraelci su hitno počeli potragu za boljim borbenim avionima kojima bi preuzeli prevlast na nebu - kaže Dimitrijević.

Zemlje poput Čehoslovačke ili Jugoslavije, države u kojima je posle drugog Drugog svetskog rata uveden socijalizam, takozvane narodne demokratije, odlučile su pružiti Izraelu vojnu pomoć.

- Jevreji, stisnuti na svom 'mostobranu' u Palestini, bili su prisiljeni brzo se naoružavati dok je socijalističkim državama novac u gotovini što su ga Jevreji davali za oružje, bio više nego potreban. Zajednički jezik brzo su pronašli - objašnjava Dimitrijević na kojim osnovama je dogovorena tajna suradnja Izraela, Čehoslovačke i Jugoslavije.

Avioni "Spitfire" koji su sleteli na poljanu kod Nikšića 1948., bili su upravo iz sastava čehoslovačke avijacije dobili su 1945. kao britanske ratne viškove. Reč je o verziji "model IX": iako veterani Drugog svetskog rata, ove letelice još uvek su bile poštovanja vredne borbene mašine. Njihovo pojavljivanje na Bliskom istoku gotovo će sigurno doneti prevlast u vazduhu onima koji će ih koristiti.

Dimitrijević je još krajem devedesetih na osnovu retkih tragova, isključivo iz specijalizovanih britanskih i čeških izdanja, započeo dugu potragu za podacima koji će domaćoj istoriji otkriti postojanje tajne operacije u kojoj je Jugoslavija za novac pružala logističke usluge Izraelu u borbi protiv arapskih zemalja. Istih onih s kojima će ubrzo uspostaviti vanredne odnose, poput Egipta. Akcija je bila obavijena velom najveće tajnosti iz mnogo razloga: najviše zbog bojazni da će Velika Britanija uočiti aktivnu ulogu Jugoslavije u naoružavanju Izraela (čemu se oštro protivila). Međutim, najveći razlog za višedecenejisko ćutanje bilo je to što će Tito samo par godina posle početi da naoružava arapske države i pokrete za nezavisnost i s njima osnovati "Pokret nesvrstanih". Saznanje da je novi najbolji prijatelj Arapa bio jedan od ključnih "igrača" u pobjedi Izraelaca 1948. godine na Bliskom istoku moglo je opasno narušiti novi veliki pothvat jugoslavenskog vođe.

- O toj pomoći u domaćoj literaturi ili istorijskim delima niti danas nema reči. Domaći arhivi, vojni, a pre svega UDB-e, pod čijim su se okriljem odvijale tajne operacije prebacivanja naoružanja u druge zemlje, još su uvek zatvoreni. S druge strane, inostrana stručna javnost je u međuvremenu već napravila neke korake u istraživanju ovog dela istorije. Sve što sam do sada objavio o operaciji 'Somot', nastalo je na temelju tih radova - kaže Dimitrijević.

Izraelci su 27. maja 1948. kupili 50 aviona po ceni od 23.000 svaki. Međutim, zbog okolnosti u kojima se odvijala kupovina, kao i zbog činjenice da je reč o procesu koji je imao globalne posledice već u tom trenutku, transport aviona "Spitfire Mk 9" kupcima bio je vrlo problematičan. Iako je Staljin dopustio da se Jevrejima proda oružje, zbog komplikovanih odnosa SSSR-a, SAD-a i Velike Britanije, avione nisu mogli poslati redovnim transportom. Čehoslovačka ponuda Izraelcima da se avioni pakuju u kontejnere, a zatim železnicom voze do jugoslovenskih luka i odatle brodovima u prvu jevrejsku državu, bila je prespora. Njima su borbeni avioni hitno trebali pa su odlučili da iz Čehoslovačke do Izraela prelete kao što se radilo u sličnim operacijama u Drugom svetskom ratu.

Jugoslovenske vlasti su 15. jula 1948. dopustile slanje aviona iz Čehoslovačke za Izrael preko jugoslovenske teritorije. Novoj jugoslovenskoj državi, razorenoj ratom, to je bilo šansa za doći do preko potrebnog novca. Jugosloveni su tražili 300 dolara po toni "tereta", ali su Izraelci uspeli spustiti tu cenu na 200 dolara. Uz podršku dela jugoslavonskog političkog vrha koji je pored finansijskog razloga imao i simpatije za obranujevrejske države, postignut je dogovor.

S obzirom na to da su dokumenti nedostupni i na činjenicu da se mozaik oko ove operacije još uvek tek slaže, i to sporo i mukotrpno na osnovu isključivo inostarnih izvora, još uvek je nemoguće precizno odrediti ko je sve od tadašnjih najviših državnih funkcionera učestvovao u operaciji, odnosno, ko je sve podržavao ovaj posao s Izraelom. U svakom slučaju jedno je sigurno: bez dopuštenja Josipa Broza Tita bilo bi u tom trenutku nemoguće upustiti se u takvo nešto.

Prva grupa "Spitfirea" poleteće 24. septembra 1948. ujutro iz mesta Kunovice u Čehoslovačkoj, doći će na jadransku obalu otprilike kod Trsta i onda će, prateći dalmatinski priobalni pojas, jer piloti nisu smeli međusobno da komuniciraju radio vezom, dospeti iznad karakterističnog zaliva Boka Kotorska, gde će zaokrenuti i sleteti u "bivšu bazu Luftwaffea", kako im je rečeno. U internoj komunikaciji izraelskih pilota Kapino polje dobilo je naziv "Alabama". Za zapovednika izraelskog tima na "Alabami" kraj Nikšića postavljen je Gideon Šošat "Geda", ranije vojnik britanske avijacije. Operacija je dobila kodni naziv "Somot". Šest "Spitfirea" u preletu je pratio i transportni avion "Curtis C-46 Commando" s utovarenim prethodno skinutim naoružanjem i opremom kako bi se "Spitfireima" povećao dolet. Pod krila su improvizovano postavili dodatne rezervoare za gorivo. Rezervoari su pak u Kunovicama ostali nakon povlačenja nacističkog Luftwaffea 1945. Šestorku je predvodio ratni veteran američke avijacije Samuel Pomerac, a ostali piloti su bili: Mordekai Aloni, Džek Koen, Sidni Koen, Boris Obrej stariji i T. Blou.

Dan ranije, 23. septembra, u Nikšić je sleteo veliki C-54 koji je trebao da predvoditi "Spitfiree" do Izraela u drugoj, 2200 kilometara dugoj deonici putovanja. Tokom prvog preleta, pilot transportera C-46 s oružjem i opremom izgubio se i sletio u polje negdje u Jugoslaviji. U najbizarnijem trenutku operacije Izraelac je uspeo da sazna od seljaka gde se tačno nalazi i poleteo je dalje ka Crnoj Gori. Ali niti u nastavku leta nije uspeo da pronađe nikšićki aerodrom, nego je prisilno sleteo 50 kilometara severoistočno od Mostara. Transporter je bio uništen, ali je teret ostao upotrebljiv.

Da su Jugosloveni svoj moćan aparat tajne policije i vojske potpuno spremili za podršku Izraelcima svedoči sudbina pilota Džoa Sanderlanda: 26. septembra na drugom letu iz Kunovica prinudno se usled kvara spustio negde u Hercegovini. Meštani su obavestili miliciju, koja je stupila u kontakt sa tajnom policijom UDB, a ovi sa vojnim vazduhoplovstvom u Mostaru. Sve upotrebljivo iz slupanog aviona jugoslovenski organi su predali Izraelcima. U svom izveštaju pilot je ostavio sugestiju za druge izraelske avijatičare, ako bi se našli u istoj situaciji: "Uvek budite u dodiru sa UDB - om. Ne pominjite Izrael niti govorite o bilo čemu, samo pitajte za tajnu policiju."

Dimitrijević objašnjava kako je dalje tekla riskantna i složena operacija „Velveta“.

- U jutro 27. septembra 1948. godine, prvih pet aviona je poletelo u pravcu grčkog ostrva Rodos - koji je služio kao orjentir - i zatim ka Izraelu. Međutim, na Rodosu su dva aviona morala da se prizemlje zbog problema sa nemačkim dopunskim rezervoarima, pa su samo tri aparata dospela do konačnog odredišta. Piloti koji su sleteli na grčki aerodrom objašnjavali su sumnjičavim Grcima da su bili na daljinskom letu iz Izraela, kako je inače bilo naređeno pilotima da govore u slučaju da negde prinudno slete.

Grčka je tada bila usred građanskog rata komunista i države pa su ova dva sumnjivca bila podvrgnuta dugom ispitivanju. Iako su piloti tvrdili da nisu komunisti, ostavili su ih u pritvoru. Samo jedan avion bio je vraćen Izraelcima, i to tek decembra 1950. godine.

- Tako se prva etapa operacije Velveta završila sa pomešanim osećanjima za Izraelce koji su dobili na ovaj način svega tri spitfajera od prvih šest. Ovi avioni već su od 15. oktobra bili u akciji protiv egipatskih snaga iznad pustinje Negev i poluostrva Sinaj - kaže Dimitrijević.

Ipak, Jugosloveni više nisu bili spremni za dalji nastavak „Somota“. Prema Dimitrijevićevim saznanjima, izgleda da u tom trenutku još uvek nije bila uplaćena prva suma novca. Izraelci se u očajanju obraćaju Bugarskoj ali će ih njihova ponuda šokirati: Bugari su spremni da preuzmu ulogu koju je imala Jugoslavija ali – po desetostruko većoj ceni. Konačno, na prelazu u decembar 1948. godine, tek pošto su Izraelci Jugoslaviji platili 600.000 dolara - dug za prvu i avans za drugu etapu operacije - dogovoreno je da se nastavi sa daljim transferom aviona. Sledeći kontigent je već bio spreman za isporuku u Čehoslovačkoj odakle je upućeno deset vazduhoplova spakovanih u kontejnere vozom do jugoslovenskih luka odakle su otplovile brodovima dok je drugih 15 aviona bilo spremno za prelet.

- Izraelski piloti su dobili specijalne instrukcije za ovu etapu preleta. Najpre im je naređeno da nikako ne sleću na Rodos, ni po kakvu cenu. Temeljno je pregledan svaki avion i uklonjeni su svi tragovi prisustva u Čehoslovačkoj. Takođe, niko od pilota nije smeo da poseduje nijednu jedinu ličnu stvar, već samo propisnu izraelsku uniformu sa potpuno praznim džepovima - objašnjava Dimitrijević.

Isto je bilo naređeno i za sletanje u Nikšiću. Kontroli nisu prošle ni češke niti jugoslovenske cigarete, dodaje on.

- Sve je bilo u funkciji priče da je reč o nekakvom eksperimentalnom daljinskom letu iz Izraela radi provere kapaciteta dodatnih tankova za gorivo na lovačkim avionima. Izraelci su dobili naređenje da se striktno drže te izjave.

Jugoslovenska strana je u ovoj fazi zahtevala da svaka u grupi ne bude više od šest aviona. Posebno je traženo da svi imaju ofarbane jugoslovenske oznake na ruti do Nikšića da bi se prevarile budne oči mnogih obaveštajnih službi. Izraelci su uspeli da uz pomoć nekolicine čehoslovačkih majstora u noći pred poletanje na avionima nacrtaju oznake jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva prema sećanju. Razlika će se videti tek 2001. godine kada su se pojavile prve i do sada jedine poznate dve fotografije ovih letelica na nikšićkom polju: iako nalik očito su odudarale od jugoslovenskog standarda. Obe grupe predvodili su transporteri „Komando“ koji su, da namerna konfuzija bude potpuna, u Čehoslovačku doleteli sa panamskim oznakama.

Preostali primerak čehoslovačkog spitfajera iz operacije Somot danas se nalazi u izraelskom ratnom muzeju.

Tokom prvog preleta 18. decembra 1948. zla sreća pogodila hrabre jevrejske letače: negde iznad Jugoslavije formacija je uletela u sneznu oluju. Samjuel Pomeranc se sa svojim avionom srušio u planinama dalmatinskog zaleđa i poginuo. Drugi avion je prinudno sleteo negde u Hercegovini.

Jedan od pilota, Moti Hod, ovako se kasnije sećao sletanja u Jugoslaviji:

- Vreme nije bilo povoljno. Vođeni smo do jadranske obale u Jugoslaviji, a onda unutar zemlje do letelišta, isušenog jezera, i to nije bio aerodrom već samo bunker i pokazivač pravca vetra i mi smo sleteli jedan za drugim. Bilo je kasno popodne i u mom avionu otkriveno je curenje goriva iz trupnog rezervoara.

Po pristizanju drugih šest letelica 20. decembra otpočelo je ucrtavanje plavih Davidovih zvezda umesto privremenih jugoslovenskih oznaka sa petokrakama. Uveče 23. decembra poletela je prva grupa za Izrael. Poletanje je bilo izuzetno teško zbog preopterećenosti gorivom. Let od Nikšića do izraelske baze Tel-Nof trajao je 5 časova i 20 minuta.

Dva transportera su 29. decembra odletela za Jugoslaviju odakle su sledećeg dana dopremili dva neispravna „spitfajera“ u rasklopljenom stanju. Konačno 31. decembra jedan „Komando“ je odleteo da pokupi posadu tajne izraelske baze „Albama“ na Kapinom polju. Grupa je 5. januara 1949. godine bezbedno sletela u Izrael. Operacija "Somot" bila je okončana.

Odmah po prispeću jedanaest aviona „spitfajer“ uzelo je učešće u izraelskoj ofanzivi na Egipćane na Sinaju. Izrael je izvojevao najvažniju pobedu nad najjačim neprijateljem u arapskom svetu. Sledeći transporti aviona, motora i rezervnih delova izvršeni su daleko sigurnijim putem, železnicom, jer je pobeda na Sinaju donela preko potrebno vreme i predah. Pošiljke su imale oznaku „gvožđe u komadu“ i išle su preko Mađarske do luka Split ili Rijeka odakle su brodovima domaćeg preduzeća „Trans-Jug“ otpremljeni za Izrael.

Među pilotima na „spitfajerima“ bio je i kasniji izraelski predsednik Ezer Vajcman. Kada je Izrael sredinom 1950-tih prodao te letelice Burmi, Vajcman je zadržao jedan avion na kojem je, iako već odavno u eri supersoničnih mlaznih aviona, samostalno leteo kao komandant vazduhoplovstva sve do 1977. godine.

bonus video:

(Espreso.co.rs/VICE)