BILO IH JE NA STOTINE, POSLE NEKIH SAM KRVARILA, MISLILA SAM DA ĆU UMRETI! Ana je bila žrtva TRGOVINE LJUDIMA

Ana je došla u London iz Rumunije sa namerom da studira.

Međutim, prvo je morala da zaradi neki novac. Zato je radila razne poslove: konobarisala je, čistila, držala časove matematike.

A onda je jednog dana, u mratu 2011. godine, oteta na ulici i odvedena u Irsku, gde su počeli njenih devet meseci pakla.

Ana je tog kobnog dana bila blizu svog stana. Htela je da na brzinu ruča, pre nego što se uputi na svoj drugi posao čišćenja. Imala je slušalice i uživala je u jednoj pesmi od Bijonse, dok je hodala ulicom Vud Grin u severnom Londonu.

Bila je ispred svojih vrata, i taman kada je uzimala ključeve iz torbe, neko ju je uhvatio za vrat odpozadi, prekrio joj usta i odvukao je u tamno crveni automobil.

Unutra je bilo tri osobe, dva muškarca i žena. Počeli su da je šamaraju i udaraju, uzvikujući psovke na rumunskom. U ušima joj je zvonilo. Žena joj je otela torbu i naočare, i rekla joj da ukoliko ne bude slušala njihova naređenja, njenu porodicu u Rumuniji će ubiti.

- Nisam znala šta se dešava, ni gde me vode. Zamišljala sam razne užase - od vađenja organa do prostitucije, ili čak ubistva - priča Ana.

Žena joj je za to vreme pretraživala torbu, uzela novčanik, pregledala telefon i društvene mreže, i našla njen pasoš koji je nosila sa sobom, jer joj je prošli bio ukraden.

Ana je uvidela da ne može da pobegne iz kola, koja su ih dovezla na aerodrom. Tada je ostala sama sa muškarcem. Počela je da se pita ima li ipak šanse za bekstvo. Da li je možda mogla da se obrati osoblju aerodroma za pomoć?

- Teško je vrištati kada si toliko uplašen. Imali su moje papire, znali su gde je moja mama, znali su sve o meni - priča žena.

Na ček-inu, Ana je već plakala i njeno lice je bilo skroz crveno, ali radnica nije to primetila. Samo se nasmešila i uputila ih na let.

Otmičar je rekao Ani da mora da se pretvara da su par. Seli su u pozadinu aviona, a on joj je rekao da se ne pomera, ne plače i ne vrišti, inače će je ubiti.

Ana je čula na razglasu da avion leti na aerodrom u Irskoj za koji nikad nije čula. Briznula je plač, a stjuardesa se samo nasmešila kada ju je videla.

Tada je rešila da će pobeći čim slete na aerodrom. Ali, mesto je bilo previše malo, i tamo su ih čekala dva Rumuna.

Jedan, koji je bio deblji, zgrabio je za ruku i rekao:

- Ova bar izgleda bolje!

Ana je tada shvatila zašto su je oteli.

- U tom trenutku sam znala da će me prodati - seća se.

Muškarci su je odveli u malu, prljavu sobu. Prozori su bili zamračeni, a unutra je smredelo na alkohol, cigarete i znoj.

Otmičari su opušteno pušili i gledali nešto na lap-topu. Telefoni su im stalno zvonili, a u sobi su se pojavile i polunage devojke.

Tada joj je prišla žena u crvenom ogrtaču i strgla joj odeću. Tada je počeo njen pakao.

Slikali su je u donjem vešu u crvenom satenu, kako bi je "reklamirali" na internetu. Dali su joj mnogo imena - bila je i Natalija, Lara, Rejčel, Rubi. Imala je 18, 19, i 20 godina, i bila je iz Litvanije, Poljske, Mađarske.

Prisilili su je na seks sa stotinama muškaraca. Danima nije videla dnevnu svetlost. Dozvoljavali su joj da spava samo kad nema klijenata - a bilo ih je i preko 20 dnevno. Nekih dana nije imala ni hranu - jela je ostatke.

Zbog zlostavljanja i izgladnjivanja, izgubila je mnogo kilograma, a njen mozak je prestao da radi "normalno".

Muškarci su plaćali 80-100 evra za pola sata, a 160-200 evra za sat. Neki su je ostavljali da krvari, u tolikim bolovima da nije mogla da ustane, i mislila je da je blizu smrti.

Ona kaže da su svi znali da ih tu drže protiv svoje volje.

- Znali su da smo zatočene tu. Znali su, ali ih nije bilo briga - kaže Ana.

To je bilo očigledno na osnovu modrica koje su prekrivale njeno telo. Mrzela ih je sve.

U julu, kada je već prošlo četiri meseca u zatočeništvu, Ana je primetila da telefoni njenih otmičara zvone više nego obično. Onda je jednoga dana policija upala u stan i sve ih uhapsila.

Žena i muškarac koji su sve vodili nestali su pre hapšenja. Odneli su kompjutere i novac. Ana se pitala kako su znali da policija dolazi.

Policija je slikala stan, iskorišćene kondome i ostale dokaze. Rekli su Ani i ostalim ženama da se obuku, ali one nisu imale nikakvu odeću. Ona je rekla policajcima da su zatočene protiv svoje volje.

- Jasno se videlo da nismo imale nikakvu moć - ni papire, ni odeću. Pokušala sam da im to ispričam, ali nisu me slušali - priča Ana.

Bilo joj je ipak drago što su je uhapsili. Mislila je da će policija shvatiti da su žene žrtve. Ali oni i dalje nisu slušali.

Provele su noć u ćeliji, a sledećeg dana su ih odveli na sud. Advokat im je rekao da će biti saslušane, kažnjene zbog vođenja bordela, u puštene na slobodu. Rekao je da je to normalan proces.

Kada su ih pustili sa suda, otmičari su ih čekali ispred. Ana je želela da pobegne, ali nije imala novca, ni gde da ode.

A za to vreme, njena majka je u Rumuniji pročitala vesti o bordelu. Ime njene ćerke bilo je među imenima "prostitutki". Do tada je već na njenom Fejsbuku videla njene fotografije u donjem vešu, sa telom punim modrica, i komentarima kako zarađuje puno novca. Sve su to u njeno ime pisali otmičari.

Njena majka je znala da nešto nije u redu i otišla je u policiju.

- Tamo su joj rekli da imam dovoljno godina i da nisam u zemlji, tako da mogu da radim šta hoću - seća se Ana.

Njen pakao se nastavio. Premeštali su ih iz stana u stan, iz grada u grad, a sve vreme bile su zlostavljane. Onda je jedno veče načula otmičare kako pričaju da će je odvesti na Bliski Istok. Morala je da pobegne.

- Nisam znala gde sam. Ali znala sam da imam veće šanse da pobegnem iz Belfasta, ili Dablina, nego sa Bliskog Istoka.

Ana je skupila hrabrosti, i u kućnim papučama se iskrala iz stana. Morala je da bude veoma tiha.

Pomogla joj je stravična činjenica da su je nekada izvodili, kada bi mušterije tražile da je dovedu do njihovog stana. To je bilo zastrašujuće, jer nikada nije znala kod kakvog muškarca je vode.

- Kada god bi me izvodili, pravila sam mentalnu mapu okoline oko stana. Dok su me vozili stvarala sam mapu u glavi - pamtila sam zgrade, saobraćajne znake, stvari pored kojih smo prolazili - priča ona.

Ana je na umu imala jednog čoveka - dilera po imeni Endi, kod koga je odlazila. On nikada nije želeo seks, samo razgovor. Iz nekog razloga, sakupljao je informacije o bordelu.

- Morala sam sve da stavim na kocku. Nisam mu verovala, ali bar sam imala mesto gde da ostanem - priča ona.

Pronašla je njegovu adresu po sećanju, ali nije bilo kod kuće. Dok ga je čekal, strahovala je da će naići njeni otmičari i da će je ponovo uhvatiti.

Ali, rizik se isplatio. Endi se pojavio i dozvolio joj je da ostane.

Prvo što je uradila - pozvala je svoju majku.

Međutim, javio se partner njene majke. Čim je shvatio sa kim razgovara, rekao joj je da ne zove više. Rekao je da im neko stalno preti, i da je njena majka preplašena.

- Rekla sam mu "ok, olakšaću vam. Ako vas neko bude zvao i pretio, recite mu da sam za vas i mamu mrtva "- pokušala je Ana.

Ali veza se prekinula.

Ana više nije imala izbora - iako ju je prethodno policija uhapsila i osudila umesto da je spase, opet ih je pozvala. Na sreću, ovoga puta su je saslušali.

Saznala je da se nalazi u Severnoj Irskoj. Dogovorila je sastanak sa jednim inspektorom u kafiću. Kada je došla, on ju je zamolio da na papiru napiše imena onih koji su joj načinili toliko zlo. Pogledao je papir, i ostao u šoku. Ispostavilo se da je te osobe istraživao već duže vreme.

Usledila je istraga koja je trajala dve godine. Njeni otmičari su naposletku uhapšeni. Ali Ana je bila toliko uplašena za svoju bezbednost, i bezbednost svoje majke, da nije smela da svedoči na sudu. Na sreću, jedna druga devojka koja je bila žrtva je ipak progovorila.

Najveći šok je usledio kada je čula kazne - osuđeni su na samo 2 godine zatvora.

- Izgleda da ništa u životu nije fer - zaključuje ona.

(Espreso.co.rs/BBC.com)