IMALA JE ZELENE OČI VEŠTICE I PEGICE: ŽIGOLO otkrio kako se ZALJUBIO!

Hrvatski žigolo otkrio je u seriji tekstova sve o svom životu i susretima sa Hrvaticama koje su plaćale njegove usluge. Ovo je njegova ispovest:

"No nije bilo vremena za razmišljanje. Nije bilo vremena nizašta, jer u sobu je ušla Marina. Uređena i spremna. S jasnim sjajem u očima koji je govorio da je vreme da ispunim obećanje. Tačnije, da je ispratim na posao, što je obično radila mama, i upoznam tu famoznu Mirjanu. Nije mi bilo do toga ni najmanje, ali kao što sam rekao, obećanje je trebalo ispuniti. Moja ljubomora na stranu, ali nije to big deal, samo treba da upoznam ženu koja peče kolače i dobra je prema mojoj sestri. Zamišljao sam je kao gospođu od kojih 50-ak godina, simpatičnu, malo deblju... Znate onaj tip žene koji svu decu u susedstvu smatra svojom decom ili u najgorem slučaju nećacima i svima trpa kolače. Ako takav tip žene danas još postoji. Mislim, dok sam ja bio klinac, svaki je kvart imao minimalno jednu takvu. A sad, ne znam, čini mi se da ih više nema, što je definitivni znak da je svet nepovratno otišao u kurac.

Na putu do njihove radionice kolača Marina je neprestano mlela, ali nisam obraćao pažnju na to. Kolači ovo, Marina ono, deca tamo, mama ovamo.

Znate već kako to ide. Bio sam na autopilotu, ali dovoljno pribran da ona to ne primeti.

Evo nas, rekla je Marina zaustavivši se pred ukusno uređenim malim izlogom prepunim kolača. Slova su bila starinska, ali na onaj lep način koji podseća na detinjstvo, na naše bake, na Beč, Peštu, neka bajkovita i mirna vremena. Iako se zvonce oglasilo kad smo otvorili vrata, Marina je svejedno povikala. Mirjana, došla sam.

Iz stražnje prostorije, za koju sam pretpostavljao da je mesto na kojem nastaju svi ti genijalni kolači, začuo se odgovor:

Evo me, dušo. Definitivno bakica kakvih više nema, pomislio sam. I zajebao se, naravno. Znate već moje procene.

Zelene oči veštice i pegice

Imala je plavo-crvenkastu kosu pod mrežicom, zelene oči veštice i po licu razbacane pege. Ali na onaj lep, seksi način, kako mogu biti pegice na devojci. Nije bila ni visoka ni niska, a pod belom kutom nazirale su se obline devojke koja se pretvara u ženu. Verovatno sam izgledao kao kreten razjapljenih usta koji bulji u nju i ne može ništa suvislo reći, pa čak ni najobičniji "bok".

Dok mi je mozak govorio "učini nešto", "reci nešto", "izgledaš kao kreten", "budalo", "progovori"..., ona mi je već prišla i pružila mi ruku. Informacija od mojeg mozga do ruke putovala je valjda milion godina, što joj je pružilo vremena da se nasmeši, a verujte mi, tad je izgledala još lepše...

"Ako ostanem, zaljubiću se"

Nekako sam pružio ruku i promrmljao, nadam se pravo, ime, i rekao da sam Marinin brat.

U stvari, nisam ni sam siguran što sam rekao. Možda sam rekao da sam Milovan i da sam Marinina sestra. Uprkos svim nesavršenostima, odnosno možda baš zbog njih, Mirjana je bila najlepša žena koju sam vidio u životu. U redu, priznajem, bio sam pod dojmom večeri provednih kao hired help, ali svejedno. Čak je i mirisala na kolače.

Sva sreća da se oglasila Marina i počela nešto mleti o kolačima, kremama, šećeru, ulju, pojma nemam, a ja sam se na brzinu smeteno ispričao da, eto, nešto hitno žurim, "neodgodiv posao je u pitanju, moram bežati, nemojte šta zameriti, vidimo se mi još" i tako dalje i tomu slično, nastojeći zbrisati pre nego što se još više ne osramotim. Jer definitivno sam imao dojam da ću se, ostanem li samo sekundu predugo, nepovratno zaljubiti u tu poslastičarku.

Bonus video

ESPRESO TVITER: Nadežda Biljić

(Espreso.co.rs/ 24sata.hr)