KRENULA JE NA PEŠAČKU RUTU KROZ PUSTINJU: Pala je sa STENE i iščašila KUK, a onda ostala SAMA I NEPOKRETNA u vrelini potpuno puste zemlje...

Kler Nelson preživela je turističku horor priču za koju je verovala da se dešava samo na filmovima - ostala je zarobljena u pustinji.

Naime, ona je pala sa stena i iščašila kuk, pa je ostala nepokretna i zarobljena u vrelini pustog prostranstva.

Kler su prijatelji iz južne Kalifornije pozvali da im pričuva mačku na par dana. Oni žive u blizini Jošua nacionalnog parka, pa je Kler bila oduševljena da opet poseti ovu prirodnu znamenitost.

Kler je sa Novog Zelanda, a već je ranije posećivala nacionalni park i bila je očarana pustinjskim pejzažom prepunim kaktusa.

Tako se i ovoga puta našla u Jošui, i odlučila je da ode u šetnju pešačkom stazom koja bi trajala šest sati. Ponela je nekoliko litara vode, kremu za sunčanje i štap za pešačenje.

- Osećala sam se kao da upravo tu treba da budem - priča Kler za BBC.

Pre nego što je krenula, u informacionom centru se raspitala o ruti, za koju je radnik u centru rekao da je bezbedna. Ona je prepešačila 2 milje (nešto više od 3 kilometara) ali nije nigde ugledala oznaku za treću milju. Odlučila je da se odmori na jednoj od stena.

- Kada sam počela da se spuštam sa stene, koja je bila veoma visoka, bilo je toliko klizavo da sam odmah počela da padam. Nikako nisam mogla da se zaustavim. Bilo je to kao u "slou moušunu". U glavi sam mislila "ne, ne, ne". Pala sam u ogromnu pukotinu i odmah osetila ogroman bol u telu. Moja prva misao bila je "ovo je loše" - priča ona.

Kler je pala na levu stranu i iščašila karlicu. Pokušala je da se podigne, a tada je shvatila da ne može da se pomeri. Pokušala je da pozove pomoć, ali onda je videla da nema signala.

- Nisam verovala da mi se tako nešto može dogoditi. Nije da sam neki iskusan pešak, ali mislila sam da se ovakvi ekstremni slučajevi ne događaju u pravom životu - priča ona.

Ona je zatim shvatila da je potpuno sama, i da nema nikoga koga može da dozove u pomoć.

- Bio je to trenutak potpunog i apsolutnog terora - priseća se.

Prvo je počela da paniči, ali onda je shvatila da mora da bude praktična. Shvatila je da mora da ublaži svoj bol, da se skloni sa sunca i raspodeli vodu kako bi preživela.

- Znala sam da jedino na šta mogu da utičem je to koliko ću ostati živa - priča ona.

Ona je uzela aspirin koji je imala u rancu da ublaži bol. Pomoću štapa i kese napravila je zaklon od sunca. Međutim, kada joj je nestalo vode sledećeg dana, morala je da pije svoj urin kako bi preživela.

- Snimala sam male snimke kako bi objasnila šta se dogodilo ako me neko pronađe. Nisam ih još gledala, nisam sigurna da želim. U glavi su mi iskakale pojedinačne misli koje su me terale napred. Na primer: želim da vidim ovu osobu opet. Želim da probam ovo opet. Želim opet da odem na to mesto - priča Kler.

Provela je četiri dana i tri noći sama u pustinji. Dane je podelila na "zadatke" kako bi joj sati prošli koliko toliko smisleno. Prvi deo dana provela je vikajući za pomoć, dok se u drugom delu sklanjala sa sunca i pokušavala da ne dobije sunčanicu.

Nije imala susreta sa kojotima ili zmijama, na sreću. Ali, videla je kako iznad nje kruže lešinari, osećajući smrt.

- Svakoga dana, kako bi padalo veče, sve više sam mislila da niko neće doći. Četvrtog dana je bilo veoma toplo i bilo mi je teško da ne izgubim duh. Počela sam da gubim nadu. Tonula sam u san i budila se, koliko ću još moći da izdržim? - seća se užasa.

A onda je poslepodne začula helikopter. Prvo je mislila da halucinira. Onda je začula glas na razglasu.

Počela je da se dere iz sve snage, ali je shvatila da je ne vide. Onda je od štapa i kese napravila "strašilo" i počela da maše njime. To je upalilo.

Ona je ubrzo hospitalizovana, ali nova briga joj je američki zdravstveni sistem, koji će je kao strankinju skupo koštati.

Međutim prijatelji su pokrenuli prikupljanje pomoći za nju, a krenula je i na fizioterapiju - raduje se danu kada će opet moći samostalno da hoda.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/BBC.com)