OVAJ ČOVEK JE OTKRIO KAKO SE DOBIJA NA LOTO-U: Priča o njemu je POTPUNO, POTPUNO NEVEROVATNA!

Dokument je "sleteo" na sto Roba Senda jedva ispustivši zvuk. Uprkos tome što su u njemu bili svi podaci iz istrage koja je trajala već više od dve godine, bio je debeo jedva dva centimetra. "Srećan rođendan", rekao mu je šef. Nije bio Sendov rođendan. Njegov šef, zamenik glavnog tužioca, Tomas H. Miler, išao je u julu 2014. u penziju nakon tri decenije rada na svemu, od ubistava do prevara. Zaposlio je Senda otprilike četiri godine ranije i učinio ga najmlađim tužiocem u devetočlanom javnom advokatskom timu koji je pokrivao slučajeve širom države.

Miler je sada predavao slučajeve svojim kolegama. Ovaj, koji se bavio sumnjivim listićem lutrije vrednim 16,5 miiliona dolara, bio je krcat slepim ulicama. Istražitelji čak nisu bili sigurni ni da je krivično delo uopšte počinjeno. Najbliži trag nalazio se na DVD-u, u dva snimka s nadzornih kamera na benzinskoj pumpi. Send je gurnuo disk u laptop i pritisnuo plej. Muškarac je ušao u prodavnicu u De Mojnu. Bio je vikend poslepodne, drugi dan Božića. Kapuljača muškarčeve majice bila je navučena preko glave, skrivajući mu lice od velikog broja kamera. Pod kapuljačom, činilo se da nosi bejzbol kapu.

Preko majice je nosio crnu jaknu. Muškarac je zgrabio piće i dva hot doga. "Zdravo!", vedro ga je pozdravio blagajnik. Muškarac mu je uzvratio tiho, načinom koji je Sendu delovao poput: "Hell-ooooh." ("Pakao-oooh") "Par hot dogova?", pitao je blagajnik. "Da, gospodine", odgovorio je muškarac tiho, oborene glave. Muškarac je izvukao dva papira iz džepa. Bio je to par tiketa za lutriju "Hot Lotto", igru prisutnu u 14 država i Vašingtonu. Igrač, ili kompjuter lutrije, odabrao bi pet brojeva od 1 do 39 i šesti broj, poznat kao "Hot ball", između 1 i 19.

Nagrada za pogodak prvih pet brojeva iznosila je 10.000 dolara. Ali za svih šest bila je puno veća. Rekordni džekpot iznosio je blizu 20 miliona dolara. Džekpot u periodu snimanja videa približavao se rekordu, bilo je u igri 10.939.383 dolara. Blagajnik je uzeo popunjene listiće. U 15.24 provukao ih je kroz terminal lutrije. Stariji muškarac sa štapom vukao se kroz odeljenje s frižiderima. Prošao je autobus. Blagajnik je vratio kusur. Kad je izašao napolje, muškarac je skinuo kapuljaču, skinuo kapu, ušao u svoj SUV i odvezao se. Parking mesto se presijavalo. Tog poslepodneva padao je sneg.

Dve godine slučaja, a to je bilo sve što su istražitelji imali. Send je gledao video iznova i iznova, pokušavajući da uhvati svaki detalj: SUV, izgled muškarca verovatno u 40-im, boju njegovog glasa. Send je bio lovac dečjeg lica koji je zamenio studije prava na Harvardu za one na univerzitetu u Ajovi. Imao je, činilo se, savršen bekraund za ovaj slučaj; na faksu je pisao kodove za kompjutere i pružao je tehničku podršku, specijalizovao se za kriminal u odeljenjima. Njegovi poslednji slučajevi odnosili su se na prevare i krađe javnih službenika.

Listić lutrije bio je uplaćen 23. decembra 2010. Šest dana posle dobitni brojevi bili su: 3, 12, 16, 26, 33, 11. Dan posle Lutrija Ajove objavila je da je na pomenutoj benzinskoj pumpi uplaćen dobitni listić. Ipak, i nakon mesec dana od izvlačenja još uvek se niko nije javljao. Lutrija je sazvala konferenciju za štampu. Zvonili su telefoni; desetine ljudi je tvrdilo da su dobitnici. Neki su govorili da su izgubili listić. Drugi su govorili da im je ukraden. Ipak, službenici lutrije imali su glavni dokaz koji nije bio dostupan javnosti: serijski broj dobitnog listića i video muškarca koji ga je uplatio.

Jedan koji je zvao rekao je da mu je prijatelj stalno igrao lutriju, da je nedavno poginuo u saobraćajnoj nesreći i zar bi on sada trebalo da ide na auto otpad kako bi kopao po olupini, tražeći listić? Tri meseca posle izvlačenja lutrija je objavila podsetnik. Tri meseca posle još jedan. Pa onda i još tri meseca posle. "Bila sam uverena da se dobitnik nikada neće javiti", kaže Meri Njubauer, potpredsednica državne lutrije. Od 1999. imala je oko 200 dobitnika koji su dobili više od milion dolara. Nikada nije imala slučaj da neko dobije milion ili više, a da se nije javio. "Onda je došao taj 9. novembar 2011.", rekla je.

Muškarac po imenu Filip Džonson, advokat iz Kvebeka, pozvao je lutriju u Ajovi i dao Njubauerovoj tačan serijski broj dobitnog listića, 15-cifreni. Pitala ga je za godine, rekao je da je u 60-ima, prisećala se. Kao i šta je imao na sebi od odeće kad je uplaćivao. Njegov opis sportske jakne i sivih flanelskih pantalona nije se uklapao u ono što se videlo na snimku. A onda, u posebnom pozivu, priznao je da je lagao, rekao je da je pomagao klijentu koji ne želi da bude identifikovan. To je bilo protiv pravila lutrije koja traži da identitet bude javan. Džonson je nagovestio mogućnost da povuče zahtev za dobitkom.

Njubauer je bila sumnjičava. Zar anonimnost dobitnika koja bi bila vredna 16,5 miliona? Jednu godinu nakon izvlačenja i manje od dva sata pre 16.00 kada je isticao zakonski rok, predstavnici ugledne advokatske firme iz De Mojna pojavili su se u centrali Lutrije Ajove s dobitnim listićem. Firma je tvrdila da je listić pripadao povereniku. Kasnije je lutrija saznala da je korisnik povereništva korporacija iz Belizea čiji je predsednik bio Filip Džonson, kanadski advokat. "To je naprosto smrdelo na sve strane", kaže Teri Rič, izvršni direktor Lutrije Ajove.

Državni advokat i odeljenje državne policije Ajove za kriminalna istraživanja otvorili su slučaj. U intervjuu u Kvebeku Džonson je rekao istražiteljima da ga je kontaktirao advokat iz Hjustona, Robert Sanfajld. Džonson je uputio istražitelje i na biznismena Roberta Rodeosa iz Teksasa. Istražitelji su otišli da traže obojicu i obojicu nisu pronašli. Ovi su uspeli da ih izbegnu. Do tog trenutka slučaj je završio na stolu Roba Senda, 2014., slučaj koji je u kancelariji već bio na kultnom glasu. U to doba o slučaju su se zbijale crnohumorne šale: "Pronaći ćemo na kraju da je tip koji je kupio listić, ubijen", govorio je Send. "To će se na kraju dogoditi, to će biti slučaj o ubistvu."

Miler je Senda uvodio u profesiju kao nekog od posebnog duha, kao nekoga kome je pravo u praksi bilo poziv. Sendov moral je ponekad bio tako čvrst da se Send pokazivao nefleksibilnim. Njegov zet ga je nazivao "Mali Isus". Send je odrastao u Dekorahu na severoistoku Ajove, kao sin lekara u malom gradu koji još uvek dolazi na poziv. Senda je posebno interesovao kriminal u visokim krugovima jer nije hteo da se fokusira na kriminal iz očaja nego na kriminal iz pohlepe. "Zločini protiv zahvalnosti", zvao ih je tako.

Imao je jedino onaj video i odlučio da ga objavi javno 9. oktobra 2014. 46 meseci nakon uplaćivanja listića, njegova kancelarija je objavila 74 sekunde dug video. Nekoliko dana posle, u Mejnu, jedan radnik u Lutriji Mejna otvorio je mejl koji mu je poslao šef. Radnik je prepoznao poseban glas u videu. Bio je to muškarac koji je proveo jednu nedelju u kancelarijama Lutrije Mejna nekoliko godina ranije, sprovodeći sigurnosnu reviziju. U De Mojnu, web stručnjak Lutrije Ajove prepoznao je glas takođe. Pripadao je čoveku koji je radio s njima godinama. Recepcionerka još jedne lutrije pozvala je svoju koleginicu Noel Kruger da i ona odssluša. "Zašto slušam video ili snimak Edija?", pitala je Kruger.

Mislila je na Edija Tiptona, direktora za informatičku sigurnost Međudržavnog udruženja lutrija. Organizacija je pratila lutrije u 33 države plus Vašington, Portoriko i Devičanska ostrva. Imala je centralu u predgrađu De Mojna. Među igrama koje je pratila bio je i "Hot Lotto". Edi Tipton je odrastao u ruralnom Teksasu, ali dok su mu braća i sestre bili napolju, on je provodio vreme u sobi za kompjuterom. Bio je od paranoičnog soja koji retko plaća kreditnim karticama, bio je zabrinut da mu neko ne otme identitet. Ali je uvek hteo da ga ljudi vole.

Kad bi neki kolega bio loše volje, on bi mu prišao, potapšao ga po ramenu i rekao: "Samo želim da znaš da sam ti prijatelj." Sagradio je kuću površine 446 metara kvadratnih, vrednu 540.000 dolara u kukuruzištu južno od De Mojna. Kuća je imala pet kupatila i veliki podrum, uključujući i sto za biljar, kućni bioskop stadionskih dimenzija, prostor koji je planirao da pretvori u teren za košarku...

Prijatelji su se pitali šta će mu tako velika kuća i kako je uspeo da je priušti uz platu od samo 100.000 dolara godišnje. A Tipton bi im govorio da je usamljen i da više od svega želi porodicu. Zato je sve uložio u kuću koju namerava da "popuni" suprugom i decom. Ali ona prava nikako nije dolazila. Umesto toga je organizovao božićne zabave, zvao prijatelje u posetu. Porodica u Teksasu redovno ga je posećivala. Život mu se vrteo oko posla. Pisao je za kompaniju softver i održavao stranice na internetu. Održavao je "firewall" i sigurnost stranica, a i nadgledao je sigurnost igara na sreću u skoro 30 drugih država.

Radio je po 60 sati nedeljno i ostajao u kancelariji do 23 sata. Kad je njihov šef za sigurnost Ed Stefan pogledao video, nije hteo da veruje. Bio je to Edi, koga je poznavao još od perioda studija na Univerzitetu Hjuston. Stefan je upoznao svoju suprugu tokom njegove i Edijeve vožnje motociklima kroz Teksas. Tipton mu je bio na venčanju. Stefan mu je pronašao posao. Kupili su zajedno zemljišta i podigli kuće. Čak su delili i zajednički patent kompjuterske sigurnosti u lutriji. Nije mu bilo jasno zašto je Edi imao na snimku kapuljaču. "On nikada nije nosio kapuljaču", razmišljao je.

Bilo mu je muka. Kasnije je Stefan rekao istražiteljima da se osećao kao da je otkrio da mu je majka bivši ubica. Osećao se izdanim. Džejson Maher je bio još jedan prijatelj i kolega koji nije hteo da veruje u ono što vidi. Susreli su se u japanskom restoranu u okolini grada u koji su posle često išli zajedno. Tipton se priključio Maherovom internetskom igračkom klanu u "World of tanks". Tipton je predložio Maheru da se prijavi za posao u lutriji kao inženjer za mreže. Maher je govorio da "Tipton ima zlatno srce". Te večeri Maher je seo, smatrao je da nešto mora biti pogrešno, skinuo je sav potreban softver i sa snimka izolovao glas.

Uporedio je s glasom Tiptona koji je ostao na nadzornim kamerama u njegovom domu. "Poklapali su se sasvim u svemu", rekao je Maher. Potom je otišao u prodavnicu gde je uplaćen listić, izmerio je sve pločice na podu, visinu polica, razmak između vrata, sve. Potom je to uporedio s veličinom ruku, stopala, visinom čoveka koji je bio na videu. "Kad FBI dođe hteo sam da budem u stanju da im kažem da to nije bio Edi. A kad sam sve to učinio, to je bio Edi."

U novembru 2014. istražitelji su ušli u Tiptonovu kancelariju. Pitali su ga koga zna u Hjustonu. Rekao im je za porodicu, majku, sestru i braću, uključujući Tomija, bivšeg zamenika šerifa. Nije spomenuo Roberta Rodesa koji je poslao dobitni listić u advokatsku kancelariju. A onda su mu istraživali po Linkedin profilu i pronašli da je Tipton bio zaposlen u Rodeovoj kompaniji za softver u Tekasu, da je tamo šest godina bio jedan od šefova. Zapravo su čak i letovali zajedno. Uhapsili su ga u januaru 2015. i optužili ga za prevaru. Pola godine posle Rob Send je rekao na sudu:

"Ovo je klasična priča insajderskog posla. Čovek od niza vrlina na poslu nije smeo da igra lutriju, nije smeo da dobije, kupuje listić, dobija i prosleđuje ga prijateljima preko nekoga s kim nema veze. Ipak, ova priča ima obrt za 21. vek." Tužitelji su znali da je Tipton kupio listić, video je odao njegov glas koji su kolege prepoznale. Pa i razgovori na telefonu otkrivali su da je tog dana bio u gradu, ne na odmoru izvan grada kako je tvrdio, i da je 71 minut razgovarao s Robertom Rodesom, čovekom koji je imao listić kod sebe. Istražitelji su zaključili da je namestio lutriju.

Ali kako? Džejson Maher je rekao da se Tipton zanimao za zloćudni softver koji se može instalirati pomoću fleš drajva kako bi preuzeo kontrolu nad kompjuterom, prikrivajući svoje postojanje sve dok se posle sam ne izbriše. Sendova teorija je da je Tipton ušao u sobu za izvlačenje brojeva šest nedelja pre velikog Džekpota i na taj način upao u jedan od dva kompjutera koji su izvlačili brojeve. I na taj način odabrao je izvučene brojeve od 29. decembra 2010. Tiptonov advokat Din Stovers nazvao je to „teorijom nemoguće misije“.

Rekao je da je teorija smešna. Njegov konačan argument pozivao se na citat Alberta Ajnštajna: „Logika će vas odvesti od A do B. Mašta će vas odvesti bilo kuda.“ Ipak, Send je njegovo fiksiranje na komplikovanu teoriju o zloćudnom softveru nazvao diverzijom. Send je poroti rekao da se usmeri na to da je Tipton lutriju mogao da namesti na mnogo načina: On je napisao kod. Imao je pristup nasumičnom generatoru brojeva. Ne morate razumeti tehnologiju da bi ga osudili, govorio je.

Dovoljno je da shvatite skoro na nemoguću koincidenciju da šef sigurnosti lutrije kupuje listić, da listić bude dobitan i da on na kraju završi kod njegovog najboljeg prijatelja. Tužilaštvu je bilo dovoljno samo to da dokaže da je ovaj pokušao da kupi listić ilegalno, kao radnik višedržavne lutrijske organizacije, i da je pokušao da postigne dobitak prevarom. Porota ga je proglasila krivim 20. jula 2015. Na kraju je dobio 10 godina zatvora s mogućnošću žalbe. Ipak, Vrhovni sud je presudu poništio u jednoj tački, onoj da je petljao po opremi lutrije, te je slučaj vraćen na opštinski sud.

Šest nedelja nakon presude Send se vratio za svoj sto. I dalje je razmišljao o Tiptonu. Znao je da su kriminalci u odeljenjima po pravilu takvi da ne budu uhvaćeni u prvom krivičnom delu. Posebno je sumnjao zato što je njegov advokat tražio ubrzano suđenje, u 90 dana, što je neobično jer mu je to davalo manje vremena za pripremu odbrane. Osećao je da toga ima još. Jednog jutra zazvonio mu je telefon u kancelariji, iz Teksasa. Tip iz La Grangea rekao mu je u slušalicu: „Jeste li znali da je Edijev brat Tomi Tipton osvojio dželpot pre možda 10 godina?“

Ričard Rejnson primio je poziv u svojoj kancelariji u Teksas Sitiju, lučkom gradu u Zalivu Galveston. Send je zvao zbog istrage od pre 10 godina koja se završila bez rešenja. A slučaj je i dalje ostao u pamćenju Rejnisona. Čovek po imenu Tom Bargas nazvao je početkom 2006. pravosudna tela sa sumnjivom pričom. Posedovao je 44 prodavnice širom Teksasa s opremom za vatromet. Dvaput godišnje, za Dan nezavisnosti i nakon Nove godine, morao je da prebacuje ogromne količine novca, više od pola miiiona dolara odjednom. Oko Nove godine pozvao ga je izvestan muškarac i rekao mu: „Imam pola miliona dolara koje bi hteo da zamenim za tvoj novac.“

„Šta nije u redu s tvojim novcem?“, pitao ga je Bargas. Bila je reč o nekakvom sudiji najnižeg ranga i Bargas se pitao šta s toliko puno novca radi čovek koji zarađuje oko 35.000 dolara godišnje. Nazvao je šerifa i policiju, koji su potom zvali FBI. FBI mu se javio. Opremili su ga opremom za prisluškivanje, dobio je kovčeg sa 450.000 dolara državnog novca. Zamenio je 100.000 pozajmljenih novčanica iz opticaja za 100.000 sasvim novih. FBI-u je to bilo sumnjivo kao korupcija u javnom sektoru.

Nekoliko meseci posle Rejnison je dobio poziv od šerifa iz La Grangea. Ovaj se smejao do iznemoglosti jer je sumnjivi sudija završio u bolnici polomljenih nogu nakon pada od metara sa stabla. Lovio je Bigfuta. Rejnison je otišao da porazgovara s njim kad su ga otpustili iz bolnice. Čovek je bio član Organizacije istraživača Bigfuta. Rekao je da dobio na lutriji u Koloradu na jednom od putovanja u lov na Bigfuta, i da je tih 568.990 dolara hteo da sakrije od svoje supruge. Zato je njegov kolega umesto njega podigao dobitak, zvao se Aleksandar Hiks, u zamenu za 10 posto dobitka.

Samo, Hiks je bio, ispostavilo se, mrtav. Taman kad su pomislili da imaju prvo ubistvo u tom slučaju, ispalo je da je ovaj umro od raka. Istražitelji su krenuli detaljno da prikupljaju podatke o svim dobitnicima lutrije iz organizacija koje su spadale mrežu za koju je radio Edi Tipton. Sve su ugurali u excel tabelu, oko 45.000 listića. Potom su pretresli Tiptonove Fejsbuk prijatelje, izvukli telefonske razgovore i tražili poklapanja.

Uočili su u septembru 2015. da je lutrija iz Viskonsina 2008. isplatila 783.257 dolara čoveku iz Teksasa Robertu Rodesu koji je tražio da novac prebace na račun njegove kompanije. Izvlačenje je bilo 29. decembra 2007. istog dana kada je u Ajovi izvučeno onih 16,5 miliona dolara tri godine posle. A Rodes je bio Edijev najbolji prijatelj. Send je stalno kopao po laptopu. Uočio je Kilea Kona iz Teksasa koji je na lutriji u Oklahomi dobio 644.478 dolara. Tomi Tipton je imao tri prijatelja Kona na Fejsbuku. Send je uporedio telefonske pozive jednog i drugog i pronašao vezu.

Istražitelji su uhvatili i to da su u Kanzasu dva listića, s dobicima po 15.402 svaki, uplaćeni 23. decembra 2010., istog dana kad je i u Ajovi Edi uplatio svoj listić. Zatim su istražili telefonske pozive i našli da je tog dana on vozio kroz Kanzas prema Teksasu na odmor. Jedan od listića je bio na ime Kristofera Majkoleskeja, drugi na ime žene iz Ajove Ejmi Varik. Oboje su bili Edijevi prijatelji. Jednog jutra su joj pokucali na vrata. Rekla je da je njena veza s Edijem bila platonska nakon jednog dejta. Tipton joj je rekao da on ne može podići dobitak zbog svog posla. Pa joj je ponudio bitan deo dobitka ako ga ona podigne.

„Svi ti ljudi dobili su ponudu da učine nešto što je pomalo sumnjivo, ali nije ilegalno“, rekao je Send. Istražitelji su sada imali šest slučajeva. Ali je ostalo pitanje, kako je on to učinio? Sve dok nisu istražitelji u Viskonsinu otkrili da u skladištu imaju kompjuterske generatore koji su se koristili 2007. za Džekpot, iz doba kad je Robert Rodes osvojio skoro 800.000 dolara. Vinskonsin je unajmio stručnjaka Sine MekLindena kako bi istražio diskove koji, za razliku od onih u Ajovi, nikada nisu obrisani. 7. Januara 2016. Dejvid Mas, pomoćnik glavnog državnog Advokata iz Vinskonsina, nazvao je Senda i rekao mu da pogleda mejl.

Tamo se nalazio dokument sa 21 redom „pseudokoda“, takvog koji je bio dovoljno mali da ne izazove sumnju, da ne može da bude pronađen osim ako se zna tačno što se traži. Bilo je to dovoljno za nagodbu s Tiptonom. On je priznao, a u zamenu je rekao da lutrije tačno mogu unaprediti svoju sigurnost. Tiptonov program zvao se QVRNG.dl: Quantum Vision Random Number Generator. Tipton je rekao da mu plan uopšte nije bio da se obogati, nego da pokuša da probije. Samo onda... „To mi je bilo kao, uh, pa ja to mogu, od toga se može i živeti.

Da je bila reč o nečem poput mafijaškog posla, ja bih im dao to, a oni bi na sve strane osvajali lutriju. Niko ne bi znao. Ali, ja nemam veze s mafijom. Ne znam nikoga. Davao sam dobitke prijateljima i porodici“, priznao je. A sve je počelo pre više od jednoe decenije kad se u firmi susreo s jednim službenikom koji je bio liberal i s kojim se uzajamno zadirkivao jer je Tipton bio konzervativac. „Hej, jesi li unutra ugurao kakve tajne brojeve“, rekao mu je ovaj. „Kako to misliš?“ „Pa, znaš, ti možeš upisati koje god želiš brojeve jer ti si onaj koji piše softver.“

Tako je došao do prve ideje. Ideja je rasla, pa je pomislio da bi baš mogao da pokuša. Bio je to jednostavan kod, delom kopiran s interneta, ubačen od strane čoveka koji je bio zadužen za sigurnost sistema organizacije koja je vodila više od 30 lutrija širom SAD-a. A kako kompjuteri tih lutrija nasumice generišu brojeve? Naprosto su povezani s Gajgerovim brojačem koji meri nivo radioaktivnog izotopa u vazduhu, Americija 241. Očitavnja su u dugim brojčanim kodovima koji kompjuteri propuštaju kroz algoritam koji ta očitavnja pretvaraju u brojeve lotoa i to je to.

Tiptonov dodatni kod radio je pak to da je, u danima kad je to Tiptonu odgovaralo, oko praznika, kad ne bi bio na poslu, umesto nasumičnog broja iz očitavanja iz Gajgerovog brojača, ubacivao unapred odabrani broj koji je algoritam onda pretvarao u dobitnu kombinaciju. Umesto skoro 11 miliona mogućih kombinacija, na taj način je ispadalo samo njih nekoliko stotina. To niko nije znao osim Tiptona. Prvi put je to učinio za izvlačenje lutrije u Koloradu 23. novembra 2005. Napisao je sve moguće kombinacije i poslao svom bratu. „Ako želiš šansu za dobitak, moraš da odigraš sve ove kombinacije“, rekao mu je.

Rekao mu je da nije siguran, ali da je to plod njegovih analiza. Tako je krenulo. Na sudu se nagodio da mu brat dobije samo 75 dana zatvora. Sebe je pak opisao u stilu Robina Huda. Novac je davao ljudima kojima je trebao. Brat mu je imao petero dece. Prijateljica mu se upravo verila. „Meni nije trebao novac“, rekao je. Sudija je primetio da Tipton racionalizuje svoje postupke, da misli da to nije bilo ilegalno, nego da je samo koristio rupu u sistemu. Tipton je govorio da se to nije puno razlikovalo od trgovine pomoću poverljivih informacija.

Njegov advokat rekao je da je to suštinski poput brojanja karata u kockarnici. Nije pištoljem pljačkao kazino, samo je varao kuću. Tužilaštvo je tvrdilo da se on ne razlikuje od običnog lopova, s jedinom razlikom što je u ovom slučaju on dobio ključeve prodavnice sa slatkišima. Tipton je istrajao u tome da je sve krenulo iz puke radoznalosti i da je sa iznenađenjem shvatio da mu je uspjeo, da je kod ubacio samo jednom. A kad je kod odobrilo nadležno telo, kod se proširio po mašinama širom zemlje. Tokom suđenja Send se s njim rukovao. Iz poštovanja.

A na kraju suđenja Tipton je dobio 25 godina zatvora uz obavezu da vrati 2,2 miliona dolara. Prema zakonima u Ajovi, to znači da može očekivati da se na uslovnoj slobodi nađe nakon odsluženih sedam godina. A Send, nakon rešavanja tog slučaja, nekoliko meseci poslije, dao je otkaz. Rekao je da želi da se kandiduje za državnog inspektora kako bi istraživao vladine zloupotrebe i prevare. „Nisam mogao u to da krenem pre nego što rasvetlim ovaj slučaj. Rešavanje toga za mene nije bilo zadovoljenje, nego oslobađanje.“ BONUS VIDEO: Najpoznatiji estradni frizer, Stevan Radivojević, u poseti redakciji portala Espreso

(Espreso.co.rs/Express.hr)