KAKO JE JEDAN ČOVEK NAGOVORIO 918 LJUDI DA POPIJU CIJANID: Džonstaun je trebalo da bude RAJ NA ZEMLJI, a pretvorio se u KOŠMAR!

Kada su prvi helikopteri sletali u komunu Džonstaun u Gvajani, već na visini od 100 metara ugledali su stravičan prizor.

Sa te visine, gomila leševa ljudi izgledala je kao "hrpa pobacanih strašila, obučenih u vesele nijanse crvene, plave i zelene - jarke, srećne boje", kako je to opisao jedan novinar.

Kada su sleteli na zemlju, maramicom su morali da prekriju lice, kako bi ublažili užasavajući vonj mnogobrojnih leševa.

Oni su se raspadali na vrućini u središtu gvajanske džungle, gde su godinu dana prvi put kročili sa misijon da stvore bolji svet - Džonstaun.

Pre zlokobnih događanja u Americi 9.11.2001. godine masakr u Džonstaun bila je najmasovnija tragedija ove zemlje.

Džonstaun je dobio ime po svom osnivaču, Džim Džonsu koji je bio vođa kvazireligijske organizacije Hram naroda. Džons ju sektu zamislio kao "porodicu duge" kojoj pripadaju ljudi svih uzrasta i rasa. Oni su zajedno trebalo da stvore utopiju, koju im je njihov vođa obećao.

- Božanski principi. Potpuna jednakost. Društvo u kojem je sva imovina zajednička, gde ne postoje bogati i siromašni, niti postoje rase - tvrdio je Džons.

Komunu su zamišljali kao mesto ljubavi i sreće, u kojem bi deca odrastala bez ijedne brige. A kada su 18. novembra 1978. pristigli policajci prebrojali žrtve masakra, bilo ih je čak 918, a od toga su 304 žrtve bila deca.

Sve njih je Džim Džons ubedio da "popiju sok", koji bi zamaskirao gorak ukus onoga što je stvarno bilo u čašama - smrtonosnog miksa cijanida i valjuma.

Džon je čak naredio svojim podanicima da prvo otrov daju svojoj deci - jer kada ona umru, za šta će odrasli da žive?

Poremećeni propovednik želeo je da napravi veličanstveno žrtvovanje koje je zamislio kao "revolucionarno samoubistvo" koje će biti zauvek zapamćeno u istoriji.

Neki podanici su rado prihvatili da ispiju otrov, ali ono što je pronađeno na nekim telima pokazuje da nisu svi dobrovoljno umrli. Nekima su u rukama pronađeni zabodeni špricevi, pomoću kojih su im očigledno nasilno ubrizgavali otrov.

I danas o masakru ostaju brojna neodgovorena pitanja, a najčešće i najzagonentnije je jedno: zašto su ljudi lako podložni iluzijama kakva su bila predavanja Džima Džonsa?

Lesli Vagner Vilson je jedna od preživelih iz Džosntauna, i ima svoje viđenje tog fenomena.

- Mislim da je Hram naroda iznikao iz društvene klime kakvu imamo i sada. I dalje postoji potreba. Potreba da se bude deo nečega. Potreba da se osete bezbednim, da se osete kao deo zajendice. I dalje postoje ljudi koji vode religiozne pokrete. Želim da ljudi budu oprezni, želim da Džonstaun bude lekcija. - kaže ona.

I sigurno je to da je Džim Džons bio proizvod svoje okoline pune nasiilnih sukoba.

Njegov otac je bio alkoholičar, a mladost je proživeo u vreme Velike depresije, strašnog perioda siromaštva u Americi. Kao mladić je zbog svojih komunističkih uverenja bio u sukobu sa ocem koji je podržavao Kju Kluks klan.

Svoj pokret započeo je u Indijanapolisu 1953. Prvo je privlačio sledbenike pomoću religije, međutim njegova politička shvatanja ubrzo su došla u prvi plan.

On je radio nešto radikalno, što do tada nije viđeno. Usvojio je dečaka Afroamerikanca, i dao mu svoje ime. To je bio prvi slučaj usvajanja afroameričkog deteta u državi Indijana.

Džons je pružao svojim sledbenicima, uglavnom afroamerikanskog porekla, priliku za istinski društveni aktivizam. Hram naroda je hranio penzionere, podučavao decu, putovao svuda.

Oni su takođe imali program za odvikavanje od droge. A ljudi kojima je takva pomoć bila potrebna, bilo je mnogo.

-Bile su to kasne sezdeste, u doba hipi pokreta. Bilo je puno droga, a i moja sestra je počela da ih koristi: esid, LSD... Moja mama je čula za organizaciju, Hram naroda, koja ima odličan program rehabilitacije. - priča Lesli Vagner Vilson.

Kada su se pridružile pokretu, odmah su prigrlile ideologiju koja se propagirala:

- Mislila sam da možemo promeniti svet. Obožavala sam pokret - kaže ona.

Hram naroda voleli su i lokalni političari. Sledbenici Džima Džonsa pomogli su demokrati Džordžu Moskonu da bude izabran za senatora.

Međutim, uskoro je Džons počeo čudno da se ponaša i širi zlokoban uticaj. Postao je zavistan od lekova, a verovao je i da je jedini heteroseksualni muškarac na Zemlji, a da su svi ostali gej.

- Uvek bi se hvalio o svojim seksualnim umećima i pričao je da su svi muškarci homoseksualci. Tretirao je žene dobro, ali bio je vrlo manipulativan i često bi rasturao porodice i brakove, a time dobijao još više moći - priseća se Lesli.

Kada je napunila 15 godina, Lesli je počela sa sumnja u namere Džonsa. Međutim, nije bilo lako da se izađe iz pokreta.

- Mislili smo da Džim može da nam čita misli. Bili smo potpuno zavarani. On je počeo previše da nas kontroliše. Više nije bilo zabavno - priča ona.

Sve to vreme, Džim je ubeđivao svoje sledbenike da svoju imovinu prepišu pokretu. Tada su za to saznali i novinari.

Magazin "Novi zapad" je o tome napisao članak, u kojem su objavili svedočanstva bivših sledbenika, koji su govorili o lažnim izlečenjima, ponižavanjima i otimanju imovine koje je vršio Džons.

Džons je pokušavao da iskoristi svoje političke veze kako bi zataškao priču ali nije uspeo. Morao je da ode iz zemlje i tada mu se rodila ideja o Džonstaunu.

Džonsov usvojeni sin je gostujući kod Opre Vinfri otkrio kako je u komuni sve bilo organizovano,poljoprivreda je bila razvijema, obrazovanje, bilo je i bolnica. Kao malo društvo za sebe.

Iako je to zvučalo idealno, u stvarnosti je prevladala kontrola.

Kako je vreme odmicalo, Džonsova pravila u komuni bila su sve surovija. Recimo, ukoliko se neko požali da je našao crva u pirinču, slede mu batine. Ko god se žalio na hranu smatran je izdajnikom.

Džons je čak verovao da njegove useve, koji nisu bili previše plodonosni, namerno sabotira CIA.

Beg iz komune bio je nemoguć, jer su izlaze čuvali naoružani stražari. Ko god bi bio uhvaćen u bekstvu, poslat je u "odeljenje za posebnu negu", gde su ljude drogirali do besvesti.

Oni nisu mogli da govore, pogledi su im bili prazni, kao da su pretrpeli privremenu lobotomiju.

Tim Kahil, još jedan preživeli, opsiao je kako je uobičajen dan u komuni izgledao kao u radnom logoru. Kako bi sledbenici "učili" u snu, preko razglasa su tokom cele noći bila puštana Džonsova predavanja.

Ustajali bi u 6 ujutru, i odmah nakon bednog doručka bi ih slali na polja da rade 10 sati. Vrućina je bila nesnosna. Uveče bi se ponovo puštao razglas. Imali su čak časove ruskog, pošto su Sovjetski savez smatrali "rajem na zemlji".

Džons je boravio u malo većoj kućici od ostalih, gde je čitao marksističku literaturu i kljukao se valijumom i morfijumom.

Zašto se niko nije pobunio?

Tim Kahil priča kako je jednom u Džonsovoj kućici našao pismo naslovljeno sa "Ocu". Džons je zapravo sledbenike terao da mu pišu pisma o svojim najvećim slabostima. Navedeno pismo bilo je puno ljubavi prema Džonsu i mržnje prema svima ostalima.

- Želela bih da ih sve pobrojim u jednu sobu i streljam. Zahvalna sam što imam tatu i oca kao što si ti - pisalo je u pismu sledbenice (89).

U takvom okruženju, gde su svi srećni i obožabvaju Džonsa, ako počneš da preispituješ nešto misliš da je problem u tebi, ne u ostalima, pričaju preživeli.

Međutim, takvi glasovi, koji su šaputali da u komuni nešto nije u redu, stigli su do Amerike. Kongresmen Leo Rajan rešio je da poseti Džonstaun i sazna šta se zapravo dešava.

On je doputovao u Džonstaun sa zabrinutim članovima porodice ljudi koji su bili u komuni. Krenuli su natrag u Ameriku sledećeg dana i poveli 16 ljudi po koje su došli rođaci i koji su želeli da odu.

Međutim, nisu mnogo odmakli kada su upali u zasedu. Jedan od ljudi koji su želeli da odu, Leri Lejton, zapravo je i dalje podržavao Džonsa. On je izvadio pištolj i upucao kongresmena čak 20 puta.

Za to vreme, Džons je okupljao sledbenike.

Samo 20 ljudi preživelo je ono što je usledilo. Dvoje je vođa rano tog jutra poslao po hranu. Troje su se zaputili u rusku ambasadu u Gvajani da sav novac i imovinu pokreta poklone Sovjetskom savezu.

Lesli Vagner Vilson, koja je tada imala 22 godine, je sa još sedam odraslih i četvoro dece tog jutra pobegla iz komune. Predosetili su da će nešto loše da se desi. Na leđima je nosila svog sina.

Njen muž, sestra, brat, majka, rođak i rođaka su popili otrov.

Nakon masakra, osvanuo je i audio zapis poslednjeg sastanka Džonsa i sledbenika. U pozadini se čuje plač beba.

Džons u svom govoru objašnjava da su oni koji su napustili komunu " počinili izadju veka".

- Neće nas ostaviti na miru. Vratiće se sa još više laži i još više kongresmena. Ne postoji način da preživimo. Moje mišljenje je da treba da damo otrov prvo starijima i deci, kao u staroj Grčkoj, a onda se i mi pridružimo. Zato što mi danas ne vršimo samoubistvo. Ovo je revolucionarni akt! - rekao je Džons.

- A šta je sa Rusijom? - pitala ga je jedna žena, a on je rekao da je previše kasno za to. Onda mu je ona rekla da misli da deca zaslužuju da žive. Odgovorio je da više zaslužuju mir.

Onda je rekao da neče biti nikakvih napada i da će to biti mirna smrt.

-Nemojte se plašiti da umrete - rekao je.

Zatim je reč preuzela Marija Katsaris, Džonsova ljubavnica:

- Nemate čega da se plašite. Deca ne vrište zbog bolova. Samo je ukus gorak, ali ništa ih ne boli - rekla je ona.

Međutim, usledio je pakao. Od cijanida bi se ljudima usta punila penom, krvlju i povraćkom, i i te kako su imali napade.

- Ova mrtva deca, radije bih ih gledao tako mrtve, nego da umru kao što su Jevreju umrli, što je za žaljenje. One koje zarobe preobratiće u tupane kao što su oni, a ne u socijalistu kao što jedan jedini Džim Džons.. Hvala ti oče! - povikao je jedan od sledbenika.

Ali jedan od sledbenika, Odel Rods, čuo je dovoljno. On je bio vijetnamski veteran i bivši zavisnik, i već nekoliko puta je pokušao da pobegne.

Sada su mu deca umirala na rukama. Jedna žena, koja je bila medicinska sestra, krenula je po pomoć, a on za njom. Stražari su ih sprečavali da odu, ali uspeli su da ih zaobiđu.

Rodes je jedan od četvoro ljudi koji nisu popili otrov u tom trenutku. Stenli Klejton je takođe umakao, a Grover Dejvis sakrio se u žbunju.

Četvrta osoba preživela je na neverovatan način. Hjasint Treš se uplašila da dolazi vojska kada ih je Džons pozvao da se okupe, pa se sakrila ispod kreveta. Čekala je svoju sestru i da se vrati i zaspala je.

Kada se sledećeg jutra probudila, imala je šta da vidi. Gomilu leševa.

Džons nije popio cijanid. On je pronađen sa metkom u čelu, i verovatno se ubio.

- Ovo nije samoubistvo. Počinili smo revolucijonarni akt samoubistva kao protest protiv nehumanog sveta - tvrdio je on do kraja.

Na kraju audio snimka može se čuti samo sablasna tišina.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Independet.co.uk)