OVO JE NAJVEĆI MONSTRUM BIVŠE JUGOSLAVIJE: Njegovo ime se NIJE NI IZGOVARALO!

Po načinu na koji je likvidirao svoje ljubavnice i poznanice, Metod Trobec je sigurno najzloglasniji jugoslavenski ubica.

Novine su pisale da je ovaj slovenski vozač viljuškara spalio šest žena. Nazivale su ga monstrumom, demonom, seksualnim manijakom, čovekom-zveri. Ko je zapravo Metod Trobec?

Teško je odgovoriti na ovo pitanje. Poslužćemo se zato Frojdom koji je rekao: „Detinjstvo je otac čoveka!” Rođen je 6. juna 1948. godine u Planini pri Horjulu, kao vanbračni blizanac iz treće, neželjene, trudnoće svoje majke, udovice Marije Trobec. Otac mu je bio stariji i oženjeni čovek, Andrej Malovrh iz sela Rovta. Bojeći se seoskih ogovaranja i sramote, jer je već imala dvoje vanbračne dece, Marija je nameravala sakriti od sveta Metoda i njegovu sestru Cirilu.

Njihov otac to nije dopustio. Deca su rasla u jednoj nesređenoj porodici. Metod je kao ječačić kasnio u razvoju za svojom sestrom. Progovorio je tek u četvrtoj, a prohodao u petoj godini. Školu je završio u Lučanima kao loš učenik. Učiteljica tvrdi da kod kuće ništa nije učio i da ga je majka loše odgajala. Bio je zatvoren, sebičan, ćudljiv, usamljen, bez prijatelja, previše vezan baš za majku. Ona ga je volela jer joj je pomagao u njivi i u šumi. On bi ponekad ubijao zalutale pse i bolesne mačke, mada njegov polubrat Rajko tvrdi da se Metod užasavao klanja stoke i krvi. Seljaci iz Rovta pamte da su Trobecovi živeli skromno. Kada je Metod napunio četrnaestu, jedan sused ga je okrivio za paljenje suve trave. Dečak je zbog toga priveden u policiju, što ga je teško pogodilo. Četiri godine kasnije, međutim, Metod Trobec je u Medvodama "pozajmio" moped. Tako je sa osamnaest godina i službeno došao u sukob sa zakonom i bio kažnjen uslovno na trideset dana zatvora. Godine 1968, Metod je već momak od dvadeset godina, kratkih jakih nogu, širokih leđa, stamenog vrata, guste crne kose, jednom rečju, lepuškast. Vojni rok je služio u Kraljevu i Leskovcu „bez problema”. Po povratku iz JNA, živeo je šest meseci kod majke, a onda se zaposlio na ljubljanskoj železničkoj stanici i otišao od kuće. Nezadovoljan malom platom, Trobec je početkom sedamdesetih krenuo u svet stomakom za hlebom. Pune četiri godine radio je u stuttgartskoj fabrici automobila Porsche. Tu, u SR Nemačkoj, naučio je auto-limarski zanat, ali i sazreo kao muškarac. Neko vreme se zabavljao sa jednom raspuštenicom, pet godina starijom od sebe. Zanimale su ga, izgleda, samo starije i iskusne žene. I kada je povremeno dolazio na godišnji odmor u Ljubljanu, Trobec se „družio” sa ženom koja mu je mogla biti majka. Kada se 1974. vratio u domovinu, Metod Trobec se i oženio ovom dvadeset i dve godine starijom ženom. Neko vreme živeli su zajedno u novoj kući Marije Trobec, na brdu usred Dolenja Vas. Majka ga je tada često korila što živi sa ženom koja ima dvoje odrasle dece. Metod je majčine prekore ćutke prihvaćao. Zauzvrat, bio je grub prema svojoj supruzi. Više puta ju je tukao, a jednom ju je sa stolice bacio na pod pred majčinim očima. Pored grubosti, Metod je u to vreme sve češće pokazivao sklonost i prema tuđim stvarima. U jednom pozorištu ukrao je luster. Na ljubljanskom putu varao je i pljačkao starije žene. Pokušao je na prevaru prisvojiti i iznajmljeni auto iz SR Nemačke, ali ga je policija otkrila. Zbog toga je bio i osuđen na trinaest meseci zatvora. Tada mu je, po svemu sudeći, „pukao film”. Još dok je bio u pritvoru, Trobec je počeo pokazivati znake psihičke nestabilnosti. Vršio je veliku i malu nuždu u krevetu. Lečnici su utvrdili da pati od Ganserovog, tj. zatvoreničkog sindroma: „On je svesna, orijentisan u mestu, vremenu i ličnostima, ali i histerična psihopatska osoba koja je autosugestivno došla u pseudodementno stanje. To je disocijalna osoba, emocionalno slabije kontrolisana, kao ličnost slabije strukturirana, ali uračunljiva kao počinitelj ovog krivičnog dela.” Od robijaškog kompleksa Metod Trobec je lečen 1974. godine u Psihijatrijskoj bolnici Polje. Primio je tri terapije elektrošokom. Brzo se oporavio, pa je pušten sa dijagnozom: Psychopathia.

Nesreća, kaže narod, nikad ne dolazi sama. Na vest o Metodovoj bolesti, njegova supruga je reagovala tužbom za razvod braka. Nepovjerljiv prema ženama, Trobec se drugi put oženio tek četiri godine kasnije i to mladom devojkom iz sela Dule, posle samo tri dana poznanstva. Nije se najbolje slagao sa svojom novom ženom. Neprestano ju je tukao i zanemarivao. Svađao se i s taštom što mu je, kako sam kaže, poturila duševno bolesnu ćerku. Tražio je od tašte da mu prepiše kuću i imanje, ali je jedino uspeo izvući 60.000 dinara. Tim novcem kupio je novi auto. Devet meseci kasnije i ovaj brak se ugasio.

Samoća je opet pritisla Metoda Trobeca. Živeo je kao pustinjak jedno vreme u Zgornjoj Beli kod Kranja. U stvari, u njegovom životu ništa se bitno nije menjalo. Osim neuspeha. Oni su se ređali jedan za drugim. I na radnom mestu vozača viljuškara, u skladištu ljubljanske „Metalke”, bio je traljav, nediscipliniran, nemaran, grub. Često je odlazio na bolovanja. Još češće je krao robu iz magazina, zbog čega je prijavljen disciplinskoj komisiji. Postao je i pijanica bez mere. Pio je rakiju, vino i pivo, najčešće zajedno. Nasilje, krađe i pijanstvo bili su, izgleda, jedini način da Metod Trobec uspostavi kakav-takav kontakt s ljudima. Bio je to sada njegov stil života, koji mu je i došao glave. Sredinom 1979, naime, Metod Trobec je napravio grubu grešku i otkrio svoje pravo demonsko lice. Šta se zapravo dogodilo i kako je otkriven slovenski monstrum? Nemački turist, tridesetosmogodišnji Herman Lempenau, došao je te godine u Ljubljanu da provede deo godišnjeg odmora. U hotelu „Cirman” upoznao se sa Metodom, koji mu je obećao da će ga prebaciti do Kranja i poveći Nemčev kovčeg stavio u prtljažnik. Posle pola sata, pod izgovorom da ide nazvati sestru, Trobec je napustio kafanu i pobegao. Nemački turista je tada shvatio da je prevaren. Tri dana kasnije, međutim, Lempenau je sreo iznenada Trobeca na autobusnoj stanici u Kranju i digao veliku galamu, pa mu je Metod obećao da će vratiti kovčeg. Naivni turista seo je u „stojadina”, ali je u šumi kod Predvora ostao i bez novčanika i bez odeće. Trobec ga je pretukao i opljačkao. Kada je Pavle Arsenovski, službenik JNA, sasvim slučajno naišao na nesretnog Nemca, ovaj je na prašnjavom putu poluglasno izgovarao brojeve s crvenog auta: Lj 144-021. Iste večeri, prometna milicija zaustavila je Metoda Trobeca i njegovu „zastavu 101” u kojoj je nađen Hermanov novčanik i nekoliko kapi njegove krvi. Tom prilikom Trobec ništa nije rekao. Policajci su zato bili primorani dokaze o razbojništvu potražiti u Metodovoj kući. Ono što su policajci i inspektori SUP-a iz Kranja našli u Zgornjoj Beli broj 10, nije moglo stati u auto već u kamion. Sve sobe ove kuće bile su natrpane ukradenom robom. Pored kovčega nemačkog turiste tu su bili razni aparati, uređaji i tehnička oprema iz „Metalke” u vrednosti od 150.000 dinara. Inspektorima su, međutim, za oko zapale različite ženske stvari: veš, spavaćice, haljine, torbe, cipele, ogrtač, kišobran i dokumenti na ime Zorke Nikolić. Za policiju to je bilo ime službeno nestale osobe. Šta Metod Trobec zna o njoj? Šta će jednom usamljenom muškarcu, razvedenom čoveku, ove ženske stvari? Bila su to pitanja koja su se istog trena logično nametnula i na koja Trobec opet ništa nije odgovorio inspektorima. Kada je zbog napada i pljačke njemačkog turista Trobec osuđen na osam godina zatvora, kolo pravde nastavilo se okretati. Čim su istražitelji čuli da je Metod Trobec nekada živio i u Dolenja Vas broj 22 kod Polhovega Gradeca, otišli su u ovu staru i napuštenu kuću. Gotovo na svakom koraku u dvorištu, kod gnojiva i u samoj zgradi istražitelji su našli pougljenjene ostatke ljudskih tela, delove odeće, dugmad, kopče od haltera. U pepelu zidne peći za hleb pronađeni su ostaci lobanja „najmanje pet osoba”, kako su utvrdili medicinski veštaci. Andrej Polak, tužitelj iz Kranja, krajem juna 1980. godine, napisao je jasno u optužnici da je Metod Trobec okrivljen za smrt pet žena: Vide Markovčić, Marijane Cankar, Urške Brečko, Ane Plevnik i Zorke Nikolić. Dokazi protiv Trobeca bili su kosti i pepeo umrlih. Optužen za ubistvo pet žena, Metod Trobec je i priznao pet zločina. Ko su bile ove žene i kako su dospele u užarenu peć? Vida Markovčić je bila vanbračno dete jedne osuđenice. Rođena je u Gornjoj Brezovici, ali je odrasla kod bake, tetke i odgojitelja u ljubljanskom Domu za napuštenu decu. Posle izlaska iz doma. Vida je pokušala živeti s majkom. Umesto pažnje dobivala je batine. Pomalo divlja i neuhvatljiva, pobegla je od kuće opet u Ljubljanu. Od čega je živela, niko ne zna. Njena majka Marija tvrdi: od muškaraca. Metod Trobec priča da je Vidu Markovčić upoznao u proleće 1976, i to u pivnici kod ljubljanskog Maksimarketa. Pili su i ćaskali neko vreme, a onda su se motociklom odvezli u Dolenja Vas.

Njihova ljubavna igra u ovoj kući završila se tragično po devojku. Trobec je njeno beživotno telo spalio, ali je zaboravio uništiti naranžasti prsluk i belu bluzu. Na sudu to je bio dokaz da je ubio devetnaestogodišnju Vidu Markovčić. I Marijana Cankar živela je sama, kao podstanar na Dolgovom mostu u Ljubljani. Da bi mogla pristojno živeti, radila je kao spremačica po kućama i kao čistačica u zanatskoj zadruzi „Galteks”. Trobec kaže da je i nju upoznao u pivnici, ali kod robne kuće „Nama”. Iako je sutradan, 27. marta 1977, trebalo da ide na izlet sa agencijom „Kompas”, Marijana je sa Metodom otišla uveče u zlu kuću broj 22. Pošto ju je udavio i bacio u peć, Trobec je uzeo ključeve od zanatske zadruge, noću se uvukao i ukrao nekoliko računskih i pisaćih mašina. I tako je, zahvaljujući svom jednodnevnom poznaniku, Marijana Cankar doživela samo pedeset i tri godine. Urška Brečko je imala samo dvadeset jednu godinu kada je 20. aprila 1978. u ljubljanskom buffetu „Istra” srela svog ubicu. Tog dana ova nesretna devojka, koja je dva puta bila silovana, vraćala se iz svog sela Okrožnica kod Zidanog Mosta kući u Črnavac. Išla preuzeti maminu penziju, ali joj poštar nije dao novac jer je bila pijana. U Ljubljani je zakasnila i na voz i na autobus. Trobec joj je te noći ponudio topli krevet. U njegovoj kući strave, od Urške Brečko ostao je samo ključ od hotela na Črnavcu u kojem je radila. I udovica Ana Plevnik, bogata i usamljena Ljubljančanka, nabasala je pijana na Trobeca, ali u buffetu „Daj-dam”. Bio je jun 1978. Za pićem istrošenu povratnicu sa rada u SR Nemačkoj, Metod je bio ljubazan čovek. Ušla je u njegov auto. Više je niko nije video živu. Samo je pocepana lična karta sa njenim imenom pokazivala da je bila gost u sobi sa zemljanom peći. Četiri svoje ljubavnice demon iz Dolenja Vas udavio je u proleće. Zorka Nikolić je stradala u jesen 1978. godine. Bio je to hladan dan. Njihovi poznanici tvrde da su se Metod i Zorka ozbiljno zabavljali dva-tri meseca. Tog dana sreli su se u restoranu „Šestica”. Potom su se preselili u gostionicu „Koper”, a predveče produžili u selo. Zorka Nikolić je imala trideset dve godine. Bila je rodom iz Gradačca, ali je četiri godine provela u Turskoj. Kada se tamo razvela, došla je u Ljubljanu kod sestre. Radila je u raznim preduzećima. Bila je zaposlena i u „Metalki”, a poslednji put u Zavodu za statistiku SR Slovenije. Imala je povjerenja u Trobeca, kao i svaka usamljena i priprosta žena. Predala mu se, kaže Metod, u kuhinji na kauču. Vodili su ljubav dosta dugo. A onda... Trobec priča: „Kada sam došao do vrhunca ljubavi, počeo sam je hvatati, udarati i stezati za vrat, kao i one žene pre nje. Tada sam se onesvestio od uzbuđenja. Kad sam se osvestio, ona je bila krvava i mrtva!” Sve ove žene bile su nesrećna i odbačena bića. Kada su nestale, niko ih nije tražio; kada se čulo da su ubijene, niko za njima nije zaplakao. Vida je bila mentalno zaostala, Marijana je patila od epilepsije, Urška je bila neuravnotežena, Ana je preterano pila, dok je Zorka bila pacijent psihijatrijske klinike. Zgodno društvo za Trobeca. On nije previše birao: mlade, stare, lepe, ružne, bele, crne, plave, debele, mršave svejedno. On, dokazani psihopat, kleptoman i alkoholičar bio je za njih odgovarajući sagovornik i prijatelj noći. Nudio im je društvo, seksualni užitak i smrt. Ubijao ih je rukama u trenucima lažne nežnosti. Kako reče tužitelj Andrej Polak: „Ubijao ih je namerno sa seksualnim zadovoljstvom!” Na suđenju petostrukom ubici, odbrana je pokušala dokazati kako je Metod Trobec čovek s podeljenim genima i razorenom dušom. Umesto argumenata nuđena je priča o tome da su mu polubraća patila od šizofrenije, da mu je i jedna tetka bila poremećena. Njegova majka Marija svedočila je da joj je sin patio od glavobolje, da je bolnica uništila njegovo zdravlje i mladost. Sam Trobec je tvrdio da je svojevremeno preživio petnaest elektrošokova i da od tada „... ne znam da sam ja... JA...” Stručni tim zagrebačkih psihijatara, nakon dvomesečnog posmatranja, procenio je da Metod Trobec nije duševni bolesnik već psihopat, uračunljiv i odgovoran za svoja nedela. Osnovni sud u Kranju poslao je 24. avgusta 1982. jugoslavenskog davitelja pred streljački vod.

Godinu dana kasnije, Vrhovni sud Slovenije „spasio” je Metoda Trobeca smrti i poslao ga na robiju od dvadeset godina. Time, na žalost, ova krvava drama nije bila završena. Dok je, ovaj seksualni ubica „služio” prvu četvrtinu zatvorskog roka, slovenski policajci koji su bili na vojnoj vežbi 1984. godine u Dolenja Vasi, slučajno su u Metodovoj kući, među ciglama u malteru, našli ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu Olge Pajić. Podaci iz policijske kartoteke vrlo brzo su otkrili da je reč o tridesetšestogodišnjoj fizičkoj radnici ljubljanskog „Roga” koja je nestala bez traga još u leto 1975. Istraga je, međutim, potvrdila da je to bila prva po redu i šesta od ukupno žrtava Trobecove „ljubavi”. Ni dan-danas nije otkrivena monstruozna tajna kuće broj 22. Koliko žena je zapravo ubio Metod Trobec? Samoubistvo je počinio 2006. godine i svoje tajne poneo u grob.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Express.hr)