KO SU ČEČENI KOJI RATUJU ZA RUSIJU U UKRAJINI? Priča o njihovom narodu je tragična

Oči većine sveta okrenute su prema Ukrajini. Prati se tragedija rata. Naime, svaki rat je pre svega tragedija, ali ne samo to. Iza priča o ratu stoji puno osećaja; mržnja, glupost, zlo, nesposobnost. I svaki rat sa sobom nosi iznenađenja, a iza aktera koji učestvuju u ratu često stoji duga istorijska priča, tragična sama po sebi.

Mnoge je iznenadila vest da Putin u Ukrajinu šalje Čečene, muslimane koji se mobiliziraju na trgu svog glavnog grada uz povike "Allahu Akbar!". Da stvar bude gora, pojavile su se snimci mobilizacije 20 hiljada Čečena na središnjem trgu njihovog glavnog grada Groznog.

Navodno je elitna paravojna jedinica Čečena već pokušala izvršiti atentat na predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog, ali u tome je sprečena.

Čečeni, istorijski tragičari

Priča o Čečenima kao narodu prilično je tragična, a od nedavno i ironična. Ratovi su često splet bizarnih okolnosti, pa tako i ovaj u Ukrajini. Jedna od većih ironija je to što su muslimansku paravojsku naroda koji je ratovao upravo protiv Putina i Rusije mobiliziovali sam Putin i pravoslavna Rusija da marširaju u borbi protiv većinski pravoslavne Ukrajine.

Čečeni su jedan od nekoliko desetaka naroda koji su se smestili uz gornji Kavkaz, na samoj granici između istočne Europe i jugozapadne Azije. Nezavidna je to pozicija za život u bilo kom istorijskom razdoblju.

Razmenjivali su se tu mnogi osvajači kroz istoriju: Rim,Jermensko Carstvo, Persija, Sarmati, Parti, Mongoli, Arapi, Osmanlije, Rusko Carstvo i SSSR su samo neki. Većina tih velikih sila ratovala je preko Kavkaza, a mali narodi tog područja uvek su im bili na putu, uvučeni u sukobe velikih carstava ni krivi ni dužni. Osmanlije i Rusi su ratovali preko tog područja, Mongoli i Arapi, Rimljani i Persijci... Narode Kavkaza nije se puno pitalo o tome što će se događati u njihovoj regiji.

Takva istorija je stvorila regiju koja je kao Balkan na steroidima. Tragična je i krvava istorija tog dela sveta, a rat je sastavni deo života. Gotovo da nema generacije u istoriji koja ga nije iskusila. Jedan od dužih ratova, odnosno sporednik sukoba jer mali planinski narod i ne može drugačije ratovati, bio je protiv Ruskog Carstva.

Stotinama godina Čečeni su ratovali protiv Rusa, a kako su Rusi pravoslavci, onda su Čečeni postali muslimani, uglavnom kao čin otpora i prkosa. Danas im je vera jedan od izvora identiteta.

Čečenska Republika je danas deo Rusije i ima određenu autonomiju. U njoj živi oko 1.3 miliona ljudi, gotovo isključivo Čečena. Ipak nije uvek bilo tako. Do sredine 90-ih na prostoru današnje Čečenije živelo je više od četvrt miliona Rusa. Danas ih je manje od 20 hiljada.

Prvi čečenski rat, Čečeni desetkovali rusku vojsku

Nestajanje Rusa iz Čečenije je rezultat dva jako krvava, hatična i na kraju krajeva uzaludna rata između Gruzijaca i Rusije nakon raspada SSSR-a.

Prvi čečenski rat trajao je od decembra 1994. do kraja avgusta 1996. Uzrok rata je odbijanje čečenskog vodstva da potpiše tzv. Federalni ugovor 1992. između Rusije i 20 autonomnih republika unutar Rusije nakon raspada SSSR-a. Dapače, Čečenija je već godinu ranije proglasila nezavisnost koju je većina stanovnika podržavala.

Za prvog predsednika izabran je Džohar Dudajev, bivši major general vojnog vazduhoplovstva SSSR-a koji je prvih 13 godina života proveo u prognanstvu iz Čečenije sa svojom porodicom. Čečene je u prognanstvo masovno oterao Staljin zbog navodne saradnje s nacistima.

Dudajev je od Čečenije stvorio raj za kriminalce, uništio ekonomiju, zabranio učenje ruskog u školama i propisao da se čečenski jezik više ne piše ćirilicom nego latinicom. Nakon što je dobio odgovor iz Moskve da Rusija neće priznati nezavisnu Čečensku Republiku, odgovorio je da ni Čečeni ne priznaju nezavisnu Rusiju.

Nakon dve godine neuspešnih pregovora vlasti u Moskvi su 1994. brzim napadom na glavni grad pokušale su da vrate kontrolu nad odmetnutom regijom, ali je ruska vojska poražena nakon samo deset sati borbe.

Ubrzo nakon toga je pokrenut pravi napad i posledično je usledio rat koji je odne od 45 hiljada do 70 hiljada života, zavisno o procenama. Udruženja za ljudska prava su izbrojile 80 hiljada mrtvih civila pa je moguće da ukupni broj mrtvih daleko prelazi 100 hiljada.

Izbeglo je pola miliona ljudi, a glavni grad Čečenije Grozni pretrpeo je najteže bombardovanje u Europi još od savezničkog bombardovanje nemačkog Drezdena u Drugom svetskom ratu. Bombardovanje grada bilo je proizvoljno i procenjuje se da su velik deo žrtava bili etnički Rusi, koji su činili oko četvrtinu stanovništva Čečenije. Zanimljivo je da su se uz Čečene protiv Rusa borili brojni strani dobrovoljci, od kojih su neki bili Ukrajinci.

Ali, Grozni je ipak pao pod rusku vlast iako je demoralizovana ruska vojska pretrpela teške gubitke. Čečenski separatisti su se nakon toga povukli u manja mesta, a kasnije u planine. Ubrzo se okreću terorizmu i provode brojne talačke krize delom Rusije, među kojima se ističe talačka kriza u buđonovskoj bolnici.

U njoj se ruska policija pokazala kao krajnje nesposobna i u dva navrata nije uspela osloboditi taoce, a Čečeni su prikazani kao krvoloci koji su sistemski ubijali taoce da bi naterali Ruse na pregovore i koristili ih kao živi štit u borbama s policijom. Na kraju su ispregovarali povlačenje ruskih trupa iz Čečenije i osiguran prolaz do te zemlje, u zamenu za one taoce koje još nisu bili ubili. Teroristi su se vratili u Čečeniju, gde su dočekani kao heroji.

Iako je u aprilu 1996. Dudajev ubijen ruskom navođenom raketom, Čečeni su se pregrupirali i vratili kontrolu nad glavnim gradom. Pod pretnjom ruske strane da će masovnim bombardovanjem uništiti Grozni sa zemljom, dve strane se sastaju i potpisuju primirje prema kojem je grad demilitarizovan, a do kraja godine su ruske snage napustile Čečeniju, čime je ona de facto sačuvala nezavisnost.

U Prvom čečenskom ratu su se na strani Čečena, muslimana po veroispovesti, borili i islamistički mudžahedini. Oni su 1999. napali susednu republiku Dagestan, deo Rusije, da bi se sa separatistima iz Dagestana borili za nezavisnost i te države.

Drugi čečenski rat, Putin se osvetio

Ruske snage su s lakoćom odbile taj napad i iskoristile ga kao casus belli (povod za rat) za Drugi čečenski rat, koji je trajao od avgusta 1999. do aprila 2000. U to vreme je upravo Vladimir Putin bio premijer Rusije.

Napredovanje ruske vojske je bilo sporo i metodički planirano zbog straha da se ne ponovi fijasko kao u Prvom čečenskom ratu, kada je vojska Rusija imala ogromne gubitke. Prekomerno granatiranje je korišćeno kao vojna taktika. Grozni je opkoljen i ubrzo osvojen, a zbog prekomerne upotrebe artiljerije grad je gotovo potpuno uništen.

Nakon što je ruska vojska osvojila glavni grad i okolna područja, Čečeni se povlače u planine i vode gerilsko ratovanje. Provode se teroristički napadi delom Rusije, odnosno postavljaju bombe u stanove u kojima žive porodice ruskih vojnika, trgovačke centre i druga mesta okupljanja velikog broja ljudi.

Neki intelektualci, novinari i aktivisti su kasnije tvrdili da su ti teroristički napadi bili tzv. false flag akcije Savezne sigurnosne službe Ruske Federacije (FSB), naslednice sovetske tajne službe KGB. To bi značilo da su terorističke napade delom Rusije organizovale tajne službe i za njih okrivile Čečene kako bi osigurale podršku javnosti za rat u Čečeniji.

Drugi cilj je bilo podizanje popularnosti nove stranke Jedinstvo, osnovane tek nekoliko meseci pre izbora u decembru 1999. Vladimir Putin je brzo podržao novu stranku. Važno je naglasiti da je pre nego što je postao premijer, Vladimir Putin bio direktor FSB-a, ruske tajne službe. Neki koji su javno govorili i pisali knjige o tome kako su FSB i Putin podmetali bombe po Rusiji, za što bi okrivljavali Čečene, preminuli su pod čudnim okolnostima.

Iako su se gerilski napadi s planina nastavili sve do 2009., već 2000. Rusija je praktički pobedila u ratu. Cena Drugog čečenskog rata bila je od 50.000 do 80.000 mrtvih, uglavnom civila, iako neki izvori navode i veće brojke. Potpuno je uništen glavni grad Čečenije Grozni. Stvoreno je 300 hiljada privremenih izbeglica, a većina stanovnika razvila je traume povezane s ratom, često PTSP. Tokom rata je bilo uobičajeno videti decu vojnike na čečenskoj strani.

Ubrzo nakon rata je porastao broj genetskih deformacija kod novorođenčadi u Gruziji, za što se krivi korišćnje municije od osiromašenog uranijuma u ratu. Smrtnost novorođenčadi je najveća u Rusiji.

Danas je na čelu Čečenije Ramzan Kadirov, nekadašnji borac za nezavisnost u Prvom čečenskom ratu, a sada bliski Putinov saradnik. Iako je upravo Putin slomio otpor čečenskih boraca, pobedio u Drugom čečenskom ratu i uništio glavni grad Čečenije, Kadirova odanost Putinu je neupitna.

Kadirov je u Čečeniji gospodar života i smrti.

(Espreso / Index.hr)