TO MOGU SAMO RUSI: Iskopali NAJDUBLJU RUPU na svetu, kada su pogledali, POBEGLI glavom bez obzira! (VIDEO)

Usred divnih, snežnih predela Koljskog poluostrva, duboko na Arktičkom krugu, nalazi se jedna oronula zgrada koja krije uzbudljivu priču iz vremena Sovjetskog Saveza - kada su istraživači iskopali najdublju rupu na Zemlji.

Tu se u betonu nalazi zarđali metalni poklopac, osiguran debelim zavrtnjima.

Mnogi veruju da je upravo tu prolaz ka paklu.

U pitanju je Koljska superduboka bušotina, najdublja rupa na svetu koju je napravio čovek. Sovjetima je bilo potrebno skoro 20 godina da kopaju toliko duboko - 12,2 kilometra. Lokalno stanovništvo je uvereno da se odatle mogu čuti vrisci duša mučenih u paklu.

Gorbačov otkrio kako je Sovjetski savez mogao da bude spasen, a onda se osvrnuo i na "aroganciju Zapada"

Nekog košta par stotina hiljada, nekog desetine miliona: Izgubili pravo glasa jer nisu plaćali članarinu Ujedinjenim nacijama!

Kopali su u ime nauke, kako bi saznali šta se nalazi ispod nas. Projekat bušenja Zemljine površine počeo je blizu Murmanska sedamdesetih godina, kad su sovjetski naučnici želeli da ispitaju Zemljinu koru.

Bušenje je obustavljeno 1992, jer je temperatura bila oko 180 stepeni, što je bilo toplije nego što su naučnici predvideli.

Ukoliko istraživači žele da nastave da kopaju, moraju da otkriju kako da prevaziđu temperaturnu prepreku.

U vreme Hladnog rata, velike sile su se borile na mnogim frontovima, pa i u svemiru, a postojala je i želja da se prodre što dublje u Zemljinu koru.

- Bušenje je počelo u vreme Gvozdene zavese - rekao je Uli Harms iz Međunarodnog programa kontinentalnog naučnog bušenja, koji je kao mladi naučnik radio na nemačkoj verziji Koljske bušotine.

- Svakako je bilo rivalstva među nama, a jedna od glavnih motivacija je bila to što Rusi nisu otvoreno delili svoje podatke. Kada su počeli da buše, rekli su da su pronašli vodu, ali u to je malo ko verovao, jer je postojalo mišljenje među zapadnjačkim naučnicima da je kora toliko gusta da voda ne može da prođe kroz nju - objasnio je on.

Ukoliko bismo Zemlju posmatrali kao luk, kora bi bila kao omotač planete, a samo je 40 kilometara debljine. Nakon toga ide 2.896 kilometara debeo omotač, a potom sledi sam centar planete, Zemljino jezgro.

Kao i u slučaju svemirske trke, put u središte Zemlje trebalo je da demonstrira silu i predstavi najnovije tehnologije. Naučnici su išli tamo gde niko pre nikada nije kročio. Sve što bi tada pronašli bilo bi vredno poput Mesečevog kamenja koje je donela NASA.

Ipak, ovu trku je odlikovalo to što nije bilo pobednika.

Put u središte Zemlje

Amerikanci su prvi počeli sa istraživanjem dubina. Kasnih pedesetih godina, zanimljivo nazvano Američko društvo raznovrsnosti skovalo je plan da se buši do omotača. Bilo je to neformalno društvo sastavljeno od istaknutih članova američke naučne zajednice.

Nisu želeli da izbuše veoma duboku rupu već su, predvođeni piscem Džonom Stajnbekom, odlučili da idu prečicom kroz okeansko dno Pacifika nadomak Gvadalupea, u Meksiku. Zemljina kora je tanja na okeanskom dnu, pa su mislili da će im to dati određenu prednost. Međutim, mana tog plana je što je tu i okean najdublji.

Sovjeti su počeli da buše na Arktičkom krugu 1970. godine. Godine 1990, Nemci su počeli sa kopanjem u Bavariji, a dostigli su dubinu od devet kilometara.

- Ono što je bilo jasno iz ruskog iskustva jeste da morate da bušite što je vertikalnije moguće, jer se u suprotnom povećava obrtni momenat kod bušilica. Rešenje je bilo da se kreiraju vertikalni sistemi za bušenje, koji su danas industrijski standard. Međutim, originalno ih je razvio Međunarodni program kontinentalnog naučnog bušenja. Pokušali smo da iskoristimo neke ruske tehnike korišćene kasnih osamdesetih i ranih devedestih, kada je Rusija bila otvorenija i voljna da sarađuje sa Zapadom. Nažalost, nije bio moguće snabdeti se opremom na vreme - naveo je Uli Harms.

Ipak, ekspedicije su se završavale neuspesima. Bilo je blokada, visokih temperatura, troškova i politike - sve to je zaustavilo san naučnika da kopaju dublje ili da obore rekord.

Od Koljske bušotine se odustalo 1992. godine, kada su temperature dostigle 180 stepeni, što je bilo dvostruko više nego što su naučnici očekivali. Osim toga, nakon sloma Sovjetskog Saveza nije bilo ni novca kako bi se nastavilo finansiranje takvih projekata. Ovakve ekspedicije su veoma skupe, zbog čega ih je veoma teško ponoviti.

Vrata pakla

Uprkos svemu, Rusi su došli do više naučnih otkrića. Otkrivena je voda na 12 kilometara dubine, kao i 24 nove vrste dugo izumrlih ćelijskih organizama i kamenje staro 2,7 milijardi godina.

Superduboka bušotina ima prečnik od 23 centimetra, a njen metalni poklopac je zavaren.

Međutim, ono što je privuklo najviše pažnje i ono po čemu je ova rupa postala poznata i u svetu jesu čudni zvuci koji dopiru iz nje.

Lokalni stanovnici kažu da je rupa toliko duboka da mogu da čuju vrištanja ljudi koje muče u paklu, zbog čega su je i nazvali “bunar za pakao”.

- Znamo šta smo videli i čuli. I apsolutno sam siguran da smo bušili do kapija pakla - navodno je tada rekao jedan geolog.

Ipak, većina snimaka čudnog vrištanja koji se mogu naći na internetu su, kako se ispostavilo, iz filma "Baron Blood" iz 1972. godine i uopšte ne potiču iz rupe.

Inače, ako biste upali u tu rupu, bilo bi vam potreno 3,5-4 minuta da padnete na dno.

(Espreso)